admin's blog

Božur (mudan) odvajkada je zauzimao značajno mesto u tradicionalnoj kineskoj umetnosti, posebno u kaligrafiji i poeziji, gde je nazivan “izistinskim cvetom”, implicirajući time da su svi ostali cvetovi lažni. Kako to njegovo ime nagoveštava, božur je predstavljao samu caricu, odnosno “onu koja se izdvaja od drugih”. Koga onda simboliči predstavljaju ostali cvetovi?

Više od hiljadu godina, cvet je bio eufemizam za kurtizanu, obrazovanu ženu izvanredne lepote i divnih veština, koja je bojila dane kineskog muškarca od ukusa i ugleda u boje najmirisnijih cvetova. Uprkos svom znanju i talentima, ona je mogla postati konkubina, ali nikada supruga i zato je retko nazivana božurom. Kao samo jedan cvet u vrtu, kurtizana je mogla poneti ime božura samo onda kada bi, svojom lepotom poput crvenih božura koji izgledaju kao oblaci izgoreli na suncu, zasenila i samog cara.

U istoriji Prvog svetskog rata, oktobar 1915. upisao je golgotu srpskog naroda - veliko povlačenje srpske vojske i naroda. U isto vreme počelo je povlačenje stranih medicinskih misija, kada je dr Inglis napustila Kragujevac i pošla na jug, u neizvesnost. U Lazarevcu, gospođa Haverfild i dr Edit Holovej su imale samo osam sati da evakuišu celu bolnicu i sve pacijente, pa tako su poslednje napustile varoš. Prilikom povlačenja kroz Srbiju ušle su u beskonačnu kolonu izbeglica. U Kruševcu su se pridružile dr Elsi Inglis i ostalim članicama Bolnice škotskih žena, koje su radile u bolnici Car Lazar. Kruševačka devojačka škola i kasarna Car Lazar su primile oko 900 pacijenata, od kojih njih 300 je bilo pod kontrolom dr Holovej, koja je imala pomoć Eveline Haverfild.

Roditelji su deo nase svakodnevice i zato snovi o njima mogu biti mali - oni koji prenose fragmente svakodnevice, ali i veliki - arhetipski.

Najpre, tu su mali snovi o majci koji ukazuju na potrebu da za sigurnošću. Majka je prvo biće koje upoznajemo na ovom svetu i koje treba da nam ulije sigurnost i poverenje u spoljašnji svet. Od ranog odnosa sa majkom umnogome zavisi naš dalji razvoj. Zato njen odnos prema detetu u značajnoj meri oblikuje njegovu psihološku sudbinu. Medjutim, upravo zbog toga, majka ima dualnu prirodu.

Prvo da naglasim da nisam ni pravi, a ni lažni čuveni ‘nazdravljač’ iz Baltimora - misteriozni posetilac groba Edgara Alana Poa. Ne donosim te tri ruže i francuski konjak, da bih tako majstoru macabre čestitala rođendan. A i kažu da je toj višedecenijskoj tradiciji ove godine došao kraj. Sve u svemu, dve godine unazad nije se pojavio taj mistik u dugom mantilu, pod šeširom sa velikim obodom i belim šalom preko lica. Odustao je, umro ili farsa zamire po nečijoj naredbi. Ko to zna?

Uostalom, Edgar i ja ponekad pijemo vino na njegovom grobu, francuski konjak ionako nije njegovo najdraže piće.

Pijemo pomalo, čašu do dve, jer kaže da se pred kraj života pridružio društvu ‘Sinovi umerenosti’, koje je zahtevalo čak potpuno uzdržavanje od alkoholnog pića. Ma da! Gledam ga s nevericom. Pun Mesec osvetljava onu ‘nervozniju’ stranu njegovog lica.

Snovi o đavolu su se dugo smatrali negativnim predskazanjem. U ratarskim i stočarskim društvima se verovalo da ovakav san nagoveštava elementarne nepogode i pomor stoke. Sve do osamnaestog veka, ova figura je, u evropskim društvima, tumačena kao neminovni znak teške bolesti i nesreće u porodici. Shvaćen je kao simbol svega što uznemiruje i svet reda gura u haos - neprijateljstva i spletkarenja, zla i tame, svake vrste greha, pa čak i greha kreativnosti. Stara tumačenja zanemaruju da je Satana najpre bio rajsko biće, ali je pao. Njegov greh su bili arogancija i ponos, njegova narav – puna ambicioznosti, ljubomore, strasti, svesti o sopstvenoj vrednosti. U raju je bio nesumnjivo uticajan: zabavljao se iskušavajući Evu, izazvao Boga da muči Jova. Već ovde postaje jasno da je reč o složenoj, dvostrukoj figuri zbog čega je njeno značenje u snovima bogato i nijansirano, pa pojedinosti sna i snevačevih životnih okolnosti moraju biti uzete u obzir.

Svaki vodič za nekadašnju prestonicu Osmanlijskog Carstva je nepotpun. Jedini grad na svetu koji se prostire na dva kontinenta, Istanbul je podeljen na dva evropska i jedan azijski deo, razdvojene Bosforskim moreuzom dugačkim 30km koji povezuje Mramorno i Crno more. Galata most preko Zlatnog roga, dubokog morskog rukavca, povezuje od 1836. nekadašnji Stari Istanbul ili Carigrad (prestonicu grčke Vizantije) sa drugim naseljima na evropskom delu. Istanbulske luke su među najaktivnijim u svetu. Duž obale prostiru se najluksuznija naselja gde se nalaze i neke od najpoznatijih diskoteka u regionu, kao tzv. Albansko Selo i Bebek. Grci su nekada većinski naseljavali Taskim, koji je trgovačka i pešačka zona sa brojnim tradicionalnim restoranima u sporednim ulicama za svačiji džep. Aja Sofija, najveća nekadašnja pravoslavna građevina na svetu, postala je uzor osmanlijskoj gradnji verskih objekata tako da je i Plava Džamija sagrađena po uzoru na nju. Istanbul je hodočašće i za pravoslavne vernike jer je Vaseljenska Patrijaršija nezaobilazna destinacija gde se nalaze čudotvorne ikone i deo krsta Isusovog raspeća kao i mošti velikih svetaca.

Verovalo se da je pojava anđela u snu izuzetno značajna u trenucima životnih prekretnica. San se smatrao proročanskim i govorio o zbivanjima u duši, otkrivajući suštinsku promenu ličnosti snevača. Ukoliko je bio prijatan, verovalo se da donosi blagostanje, a ukoliko je uznemirio snevača, doneo bi gubitke svake vrste. Za dobrog čoveka bio je nagoveštaj dobrih stvari, a za lošeg, Božje upozorenje. Analiza i objašnjenje ovakvih, retkih snova nije se značajno promenila do danas. Obogaćena saznanjima iz psihologije, naročito iz dubinsko–analitičke psihološke prakse, smatra se nesvesnim ispoljavanjem značajnih koraka na snevačevom putu ka individuaciji. Stoga se snovi o anđelima smatraju arhetipskim.

Praksa, takođe govori da su ovakvi snovi češći kod religioznih nego kod nereligioznih osoba. Kod druge grupe, ovakav san može izazvati snažna religiozna osećanja i u tom smislu biti životna prekretnica.

Nakon okupacije Beograda u Prvom svetskom ratu, prelaskom srpske vlade, u Niš se preselilo i Kolo srpskih sestara, na čelu sa Ljubicom Luković. U Nišu srpske dobrovoljne bolničarke, zajedno sa ruskim, francuskim i danskim samarićankama pomažu negovanje obolelih i ranjenih u Moravskoj stalnoj vojnoj bolnici i rezervnoj bolnici kod železničke stanice, osnivaju skladište lekova i sanitetskog materijala, organizuju izradu odeće, bolničke posteljine i zavoja, narodnu kuhinju, čajdžinice, pomažu rad sanitetskih vozova i dežurnu hitnu pomoć.

U najvećoj niškoj bolnici kod Ćele kule, Ljubica Luković sa svojim sestrama deli sudbinu lečenja i negovanja na hiljade ranjenika iz Kolubarske i Cerske bitke: „tada je do izražaja došlo srpsko milosrđe, koje smo poznavali od poslednjeg Balkanskog rata“, pisala je poznati švajcarski publicista i pisac, Katarina Klara Šturceneger, koja je kao dobrovoljna bolničarka švajcarskog Crvenog krsta, boravila je u Srbiji, od 1912. do 1916. godine i svoja iskustva opisala u pet knjiga.

S Renoarom razgovaram samo jednom godišnje. Svakog 25. februara. Tog dana je i njegov, a i moj rođendan.

Popijemo kafu iz šoljica od finog, kineskog porculana koje je on, još kao dečak, ukrasio crtežima. Kaže da je to radio svakodnevno četiri godine. Ipak, zahvalan je tim rokoko vinjetama na posudama. Ko zna koliko islikanih malih cvetova, idiličnih scena s pastirima i portreta Marije Antoanete mu je pomoglo kasnije da ostvari svoj impresionistički stil.

- Nazivam ga tvojim Impresionizmom, jer mislim na harmoniju vedrih tema i svetlih boja; mislim na dopadljivost, veselost i lepotu tvojih slika, prihvaćenih i u Salonu, a i u krugu ‘pobunjenih’ Impresionista. A neko je već i rekao da si možda jedini veliki slikar, koji nikada nije uradio tužnu sliku.

Geografski atlasi i udžbenici Balkan smeštaju između Istoka i Zapada, a u bedekerima i putopisima je predstavljen kao spona između suprotstavljenih kulturnih svetova. Njegova istorija je od devetnaestog veka ispunjena političkim kolebanjima, smeštanjima u Aziju, Afriku i napokon, na marginu evropskog kontinenta. Britanski i američki putnici i pisci ga izmeštaju iz Evrope, budući da, kako tvrde, njegovi stanovnici sami o Evropi govore kao o “drugom kontinentu”. Tako se stiče utisak da je Evropa za Balkan neko “drugi/treći” koliko i Balkan za Evropu. Donekle paradoksalno, ni “Zapad” ni “Istok”, Balkan nisu prepoznavali kao deo svog kulturnog, geografskog i političkog tela. Imagološke, translatološke i postkolonijalne studije pokazuju kako su dva međuzavisna geografska prostora – Istočna Evropa i Balkan, zadržala nezavisne simboličke geografije. Razdvojene fizičke i zamišljene geografije ocrtale su granice Istočne Evrope uključujući u nju Rusiju i zemlje koje je u prošlosti kolonizovala, ali i druge zemlje Istočnog bloka - Poljsku, Češku, Slovačku, Rumuniju, od onih koje su ulazile u sastav Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, Bugarske, Albanije i Grčke.