Nakon okupacije Beograda u Prvom svetskom ratu, prelaskom srpske vlade, u Niš se preselilo i Kolo srpskih sestara, na čelu sa Ljubicom Luković. U Nišu srpske dobrovoljne bolničarke, zajedno sa ruskim, francuskim i danskim samarićankama pomažu negovanje obolelih i ranjenih u Moravskoj stalnoj vojnoj bolnici i rezervnoj bolnici kod železničke stanice, osnivaju skladište lekova i sanitetskog materijala, organizuju izradu odeće, bolničke posteljine i zavoja, narodnu kuhinju, čajdžinice, pomažu rad sanitetskih vozova i dežurnu hitnu pomoć.
U najvećoj niškoj bolnici kod Ćele kule, Ljubica Luković sa svojim sestrama deli sudbinu lečenja i negovanja na hiljade ranjenika iz Kolubarske i Cerske bitke: „tada je do izražaja došlo srpsko milosrđe, koje smo poznavali od poslednjeg Balkanskog rata“, pisala je poznati švajcarski publicista i pisac, Katarina Klara Šturceneger, koja je kao dobrovoljna bolničarka švajcarskog Crvenog krsta, boravila je u Srbiji, od 1912. do 1916. godine i svoja iskustva opisala u pet knjiga.
„Sa zadovoljstvom konstatujem da je jedna švajcarska žena, i to jedna nemačka Švajcarskinja, mogla da svedoči da su njene srpske sestre bile na visini svog zadatka. Ovo treba istaći jer naše majke i naše sestre nisu imale prilike da se sistematski obrazuju, i da, stoga, njihova svojstva proističu iz samog nacionalnog bića.
U mom sećanju posebno mesto imaju herojska lica srpskih gospođa, uzora nacije. Odajmo poštu mrtvima, ali budimo pravični prema živima. Znajmo da cenimo njihovu milosrdnu aktivnost, njihove uspehe! Pored Kola srpskih sestara, koje smo već često viđali na delu, sećam se i drugih odbora gospođa, zadojenih istim duhom, koje su se starale o vojnicima i njihovim porodicama, o invalidima, o udovicama i siročićima – bez rivalstva i ljubomore kao što se to, nažalost dešava u odborima gospođa. Ovde su one dopunjavale jedna drugu.
Ja radim sa gospođama srpskog društva, članicama Kola srpskih sestara, čiji je cilj negovanje ranjenika. Predsednica toga udruženja, u kojem se nalaze sve ugledne gospođe u zemlji, je žena generala Lukovića. Naša bolnica je, takođe, pod njenim rukovodstvom, skoro sve sobe i previjališta. Te gospođe su na poslu iz dana u dan, još i ove godine. Ja se divim njihovoj umešnosti i njihovim tehničkim znanjima u svim odeljenjima. Provela sam nezaboravne dane u tome krugu obrazovanog sveta, ali sam tu, takođe, doživela i najveću bol za sve vreme moga boravka u Srbiji.
U Valjevu je izbio tifus i proširio se širom Srbije, po gradovima, selima, po bolnicama. Bilo je teško zaustaviti užasnu nesreću, usled zgusnutosti stanovništva do koje su dovele tadašnje okolnosti. Bolest je prodrla u skoro sve slojeve stanovništva.
Naša draga gospođa Luković, oličenje humanosti, nije se dala odvratiti od obilaženja nesrećnika u severnim i južnim krajevima, koje je neprijatelj evakuisao. Ona je odvodila sa sobom kola puna namirnica koje je delila najsiromašnijima, prijateljima i neprijateljima. Vratila se ucviljena. Posle nekoliko dana, ta žena, lepa, krupna i jedra, bila je položena u hladni grob. Petnaest godina ona je bila „majka“ Srbije, i sada je njeno veliko srce, koje je izgaralo za otadžbinu, prestalo da kuca. Plačući smo stajali oko njenog groba, plačući smo se od njega udaljili. Ceo narod bio je u žalosti za njom.
Posle smrti ove dostojanstvene žene, koja je, i meni bila kao majka, osetila sam ogromnu prazninu u srcu; osećala sam da je trebalo preduzeti nešto u duhu pokojnice. Saznavši da je tifus u zarobljeničkom logoru preko puta naše bolnice, ja odoh tamo, da vidim kako mogu biti od koristi. Gospođa Luković se uvek ozbiljno interesovla za zarobljenike, pa me je to podsticalo da nešto učinim za njih umesto nje.”
Članice Kola srpskih sestara odbora Niš, svake godine 12. februara odaju pomen Ljubici Luković i njenom saputniku, đeneralu Stevanu Lukoviću, koji počiva pored nje. Jedna ulica na Zvezdari u Beogradu ponela je ime Ljubice Luković. U znak sećanja na njenu plemenitost, porodica Luković, svakom generacijom prenosi ime Ljubica na svoje ženske potomke. Humanista Ljubica Luković je posthnumno 1925. godine odlikovana Medaljom za milosrđe ”Florens Najtingejl”, koje dodeljuje međunarodni Crveni krst.
Obnavljanjem Kola srpskih sestara u Srbiji 1990, vratilo se sećanje na zasluge znanih i neznaih heroina, njihovo dobročinstvo i doprinos u očuvanju nacionalne kulturne baštine. Malu Gospojinu, zajedničku slavu svih Kola srpskih sestara širom sveta, slavi svaka plemenita duša, ovde i tamo daleko: od balkanskih brda i dolina, do evropskih metropola, kanadskih, američkih, australijskih, novozelandskih, afričkih i azijskih prostora.
Dodaj komentar