admin's blog

U proteklih mesec dana, u okviru turneje po Srbiji, publika je imala prilike da se upozna sa stvaralaštvom dvoje kreativnih mladih ljudi koji čine sastav Sétamur. Nizali su se nastupi na koncertima u Centru za kulturu u Pančevu, u Baš-kući u Subotici, na gostovanjima i nastupima uživo u radio emisijama na Radio Pančevu i na internet radio stanici Be-Ton Radio, na TV Pančevu, a uskoro i na RTS-u u emisiji Ad libitum…

Ovaj vid međunarodne saradnje između Italijana Normana Bajokija, inače osnivača sastava Sétamur, i naše kompozitorke Melinde Ligeti, nastavak je letos započete italijanske turneje. Muzika preko koje su započeli svoju komunikaciju našla je put do većeg broja slušalaca koji su osetili njenu draž. Suptilna, a istovremeno puna jakih emocija…

Otisak ove priče nalazi se na njihovom CD-u Five Coins in a Wishing Well. Pet snažnih emotivnih priča ispevanih pod krilima leptira. Norman je dao muzičku podlogu preko koje je Melinda satkala svojim glasom i klavirom onu finu eteričnu dimenziju ovim delima. Tako su se ove dve energije pronašle i nadogradile.

Ne, ne mislim na roman Julijana Semjonova o nadaleko čuvenom pukovniku Štirlicu i političkoj hronici 1945. Mislim na 17 trenutak proleća, nedavno proživljenih na južnom američkom kontinentu.

1. Mislim da preteruju sa epitetima kada je u pitanju argentinsko vino i mesni odrezak. Kod nas u Australiji meso je kvalitetnije a Barosina vina su bez premca u svetu. Žene su već nešto sasvim drugo i to se jednostavno ne može opisati.

2. Tango je ples za barabe. Moraš da pušiš i da piješ dok ga gledaš. Ako posle plesa srećom usledi kafanski preokret, to jest tuča, onda je utisak onaj pravi.

3. I na jezerima Perua se, kao i ovde, kunu u Južni krst. Samo, on se tamo obožava u vodi a ovde viori na zastavama. Inke su kosmos precrtavali sa zvezdanih odsjaja na vodi, jer u bunar može da se smesti jedno čitavo sazvežđe. Da bi se Mlečni put sagledao posmatrajući nebo golim okom potrebno je vreme, a tek koliko vremena iziskuje da se sve to lepo stavi na papir.

4. Španci nisu bili osvajači ili konkvistadori! - rekla mi je u poverenju Jašira, naš vodič kroz Maču Pikču. Oni su bili okupatori - dodala je, učinilo mi se, sa besom u glasu.

Kad se pomene ime Mite Topalovića, Pančevci odmah pomisle na uličicu u centru grada, do nedavno kaldrmisanu musavu prečicu od Evangeličke crkve do poslastičarnice „Popović“. Većina prolaznika misli da je uličica dobila naziv po nekom zaboravljenom ratnom heroju…

Ko je bio Mita Topalović? Rodom Pančevac. Jedan od prvih školovanih srpskih muzičara. Školovao se u Beču. Nosilac muzičkog života svog rodnog grada po povratku sa studija orgulja u Pragu. Dirigent Pravoslavnog srpskog crkvenog pevačkog društva. Kompozitor. Osmislio je i organizovao koncerte duhovne muzike koji su se posle počeli održavati i u drugim gradovima. Jedna svestrana muzička ličnost koja je svoju energiju posvetila umetnosti, prvenstveno kulturnom razvitku svog grada. Taj njegov trud je bio nagrađen odlikovanjima visokog ranga. Bio je počasni član čak šesnaest pevačkih društava i Srpske kraljevske akademije.

Baveći se pretežno horskom muzikom i dirigovanjem horovima, a budući da je i sam bio i pevač, njegova kompozitorska delatnost je našla svoj najbogatiji izraz upravo u delima komponovanim za hor. Zanimljivo je da je jednu zbirku od dvanaest pesama, tj. kompozicija napravio za podmladak hora, za dečji hor.

Istraživači slike Balkana suočeni su sa pitanjem koje se češće izgovara šapatom, nego samouverenim glasom društvenog kritičara – „da li je prisustvo balkanistickog diskursa, sa značenjima siromaštva i izolovanosti, oznaka kolonijalnog stanja“? Kao da već ovaj šapat nagoveštava nemo prisustvo subalternog subjekta. Ostajući bez konačnog odgovora na pitanje, Balkan se uključuje i isključuje, najpre iz govora o kolonijalizmu, a potom i postkolonijalnih studija, da bi opstao na njenim rubovima, zauzimajući i ovde, ironično, marginalnu poziciju.

Hodočašće u divljinu

Posle radnog jutra presvlačimo se i krećemo na lokalni aerodrom u sred gužve. Uz telefonski poziv pilot će nas sačekati par minuta. Pacifičko vreme! Avion sa 36 sedišta poleće. Leteći autobus, sa dve stanice pre ostrva Gizo gde ćemo biti smešteni, Sege i Munda. Zapadna provincija broji oko 65 000 stanovnika (od ukupno 550 000), iako statistički biro na Solomonovim ostrvima ima velike muke oko popisa, a mnogi ni ne znaju koliko su stari niti kada su rođeni pa sami, u za to predviđenu rubriku, upisuju datum koji im se sviđa. Navodno je jun vrlo popularan. Voda u avionu kaplje iznutra i pitam se da li je to normalno. Stotine malih ostrva poput školjki blista ispod trupa aviona, gusta šuma i reke sa egzotičnom florom i faunom. Verovatno i sa nekim biljnim i životinjskim vrstama za koje još ne znamo da postoje. Umor na licima saputnika skreće pažnju na potrebu za predahom. A meni je neophodan bazen ili tuš. Slećemo na zemljanu pistu. Stvarno smo u sred divljeg Pacifika. Na planeti dan prvo osvane ovde, 10 sati kasnije i u Srbiji. Baba mi ne bi verovala kad bih joj rekla da se nalazim u stvarnosti jednog od postera iz moje dečije sobe!!!

“Boginja šume”, imenjakinja Nina

Prošla je već decenija i po od kako sam priljubljena uz mobilni telefon. On mi je komunikacija sa svetom i pravi mi društvo. Isto toliko dugo sam zavisna i od elektronske pošte. Proveravam elektronsku više puta na dan.

Imam čak i mnoštvo “pratilaca” na Tviteru mada ga nikad nisam koristila. Ali, spremam se. Za koji dan. Postala sam i član Facebook nacije. Sve traži svoje. Traži da postanemo hiperaktivni. Traži pažnju. Traži odgovore.

Borila sam se protiv izlaska na veb godinama, ali sam na kraju kapitulirala. Htela sam preko interneta da skupim pare za moj novi projekat. Nagovorio me prijatelj, fillmadžija da pokšam preko vebsajta. Imala sam početničku sreću. Onda se ispostavilo da nisam bila dovoljno pažljiva prema mojim “fanovima,” da im ne odgovaram redovno, da ih ne snabdevam stalno novim informacijama o sebi, da ne “ćaskam” virtualno o svemu i svačemu, i pare su prestale da mi stižu.

Nekada se smatralo da je neukusno i dosadno kad neko priča o svakoj sitinici koja mu se desila, ili ako neko pokazuje slajdove sa porodičnih letovanja - sada je to sve super cool!

Kao po pravilu, u Holivudskim filmovima, protagonista koji zna šta i o čemu govori (stručnjak ili ekspert) najčešće se javlja kao negativac. Holivud, nesumnjivo ima čitavu jednu istoriju “bolesti” ove vrste u kojoj reprezentacija eksperata ima negativno značenje, narocito u filmovima iz doba tzv. “hladnog rata”, bilo da su to bili ozbiljni filmovi u kojima je “zli” ruski naučnik pretio američkim domaćicama ili komedije poput ”Get smart”-a.

Živimo u vremenu u kojem se izrazi kao sto su: preobrazovan, preterano obrazovan, bubalica i sl. uglavnom koriste da bi se narugalo onima koji znatan deo svog života posvećuju izučavanju određenih oblasti dok se na reči “intelektualac” ili “akademik” ili “filozof” katkad gleda kao na psovke ili reči pretnje.

Postavlja se pitanje zašto ova popularna kultura kao što je film, demonizuje eksperte? Zar ne bi trebalo da budemo zahvalni zato sto stručnjaci rade to što rade i mnoge poslove završavaju umesto nas?

Štampana knjiga je, na žalost mnogih ljubitelja knjige, jedan od onih predmeta koji ćemo sve manje viđati u godinama koje dolaze. Sama popularnost elektronskih knjiga jedan je od najvećih pokazatelja uticaja tehnologije na kulturu. Već sada je jasno da su korisnici bibliotečkog fonda svuda u svetu zainteresovani da sve knjige budu digitalizovane i dostupne svima putem interneta, a na tom planu su u svetu najviše uradile Južna Koreja i Kina koje su u potpunosti digitalizovale svioj bibliotečki fond, Ipak, budućnost knjige u ovom trenutku je još uvek neizvesna, a u toku je borba štampanih knjiga protiv digitalnih tj. tradicije protiv inovacije. Mnogi još uvek odbacuju novu tehnologiju zato što im je draže da drže klasičnu knjigu u rukama. Sa dosta skepse je prihvatana mogućnost dužeg čitanja sa ekrana, dok je opcija da sa sobom u torbi, u tankom aparatu veličine male sveske, nosite čitavu biblioteku knjiga i časopisa delovala neverovatno.

Iz skupa predstava o Balkanu kakve su “zaostalost”, “brutalnost”, “separatizam”, “nehigijena”, zavisno od preovlađujućih kulturnih prilika i političkih potreba, u putopisima bi se izdvajala jedna koja podržava stereotipizaciju poluostrva; personifikuje ga kao opasnog ratnika na rubnom području; potencijalnog kriminalca; pretnju po demokratski poredak. Ipak, ni takav Balkan ne odlikuje nekakva stabilna, nepromenljiva simbolika nego ciklično smenjivanje slika koje dopušta tvorenje takozvanog balkanističkog diskursa. Mada se nekima čini da su granice balkanizma isuviše porozne da bi se mogao smatrati diskursom, razumevanje pojma diskursa zahteva umožavanje njegovih smislova. Mnoštvo značenja taloži se ostavljajući trag u napisanom i izgovorenom o Balkanu. U nepreglednom prostoru značenja diskursa danas je u upotrebi ono o organizovanoj grupi izjava kojima upravljaju pravila i konvencije kojih korisnik uglavnom nije svestan. Imajući na umu da putnici - pisci o Balkanu nisu svesni odnosa znanja/moći smeštenog unutar govora o njemu, bez krupnijih nedoslednosti možemo govoriti o balkanističkom diskursu. Ali, od čega je on sastavljen, kako je proizvođen i šta mu daje moć i delotvornost koje korisnik nije svestan?

Interferentnost