Božur (mudan) odvajkada je zauzimao značajno mesto u tradicionalnoj kineskoj umetnosti, posebno u kaligrafiji i poeziji, gde je nazivan “izistinskim cvetom”, implicirajući time da su svi ostali cvetovi lažni. Kako to njegovo ime nagoveštava, božur je predstavljao samu caricu, odnosno “onu koja se izdvaja od drugih”. Koga onda simboliči predstavljaju ostali cvetovi?
Više od hiljadu godina, cvet je bio eufemizam za kurtizanu, obrazovanu ženu izvanredne lepote i divnih veština, koja je bojila dane kineskog muškarca od ukusa i ugleda u boje najmirisnijih cvetova. Uprkos svom znanju i talentima, ona je mogla postati konkubina, ali nikada supruga i zato je retko nazivana božurom. Kao samo jedan cvet u vrtu, kurtizana je mogla poneti ime božura samo onda kada bi, svojom lepotom poput crvenih božura koji izgledaju kao oblaci izgoreli na suncu, zasenila i samog cara.
U kineskom vrtu zadovoljstva, posebno mesto zauzimao je šangajski cvet koji je bio različito nazivan: zabavljačica koja peva - geji, lepotica koja peva - geji, kurtizana - jinü, slavna kurtizana -mingji, javna kurtizana - guanji itd. Vekovi su prolazili, imena se menjala, ali njena suština ostala je ista - lepota i veštine. Najčešće kupljena kao devojčica, kurtizana je od ranih nogu bila vaspitavana kako da procveta i svojim čarima zavede muškarca. Ona je učila da čita i piše, osvajala tajne umeća konverzacije, ovladavala muzičkim instrumentima, učila tradicionalne pesame i operske arije, ali i ples, kineski šah… Privijala je svoje negovane latice na rane svog patrona stvorene ugovorenim brakom i svojom pesmom iskamčila pažnju, poštovanje, a često i ljubav za koje je njegova supruga bila uskraćena. Lepe veštine, obezbedile su ovoj ženi epitet umetnice, verne prijateljice patrona, njegove muze, heroine, i lišilo je i najsitnijih primesa sažaljenja u njegovim očima.
Kurtizane su živele u kućama cvetova, ili kurtizanskim kućama, čijim velelpnim odajama su se osluškivali nežni zvuci muzike. Ova mesta, u kojima je služeno zadovoljstvo, tradicionalno su bila utočišta pred monotonom svakodnevnicom, ali i mesta poslovnih susreta. Život u kući bio je uređen po specifičnim pravilima koja su, ma koliko zamršena, bila put do užitka. Kada su polovinom devetnaestog veka zapadnjaci došli u Šangaj, više od bilo ko drugog mesta, zbunile su ih ove kuće gde je “bogatstvo sretalo lepotu uz pratnju muzike”. I dok su stranci insistirali da su kuće cvetova prostitucija u otmenom obliku, kineska vlastela se nije dala pokolebati. Pridajući cvetnoj instituciji estetsku, umetničku, pa i moralnu notu, kineski moćnici su isticali da je, od seksualnog čina, umetnički doživljaj i razgovor bio daleko važniji aspekt opštenja sa cvetovima.
Izbor prave kurtizane, više od izbora ljubavnice, bio je način kupovine društvenog ugleda. Kinesko tradicionalno društvo izrezbareno raznoraznim hijerarhijama nije propustilo da po svojim standardima uredi i svet cvetova, jer kurtizana i kurtizanskih kuća bilo je mnogo, pa je među njima morao biti uveden red kako bi svojim statusom doprinele ugledu patrona. Na vrhu lestvice nalazile su se pripovedačice ili shuyu, zatim su sledile changsan, yao er, er san…
Jiaoju – poziv kurtizani da svojim prisustvom i pesmom uveliča banket ili kockarsku zabavu, bio je prvi korak u dugotrajnom i iziskujućem procesu zadobijanja naklonosti odabrane kurtizane. Nakon njega, sledio je odlazak u bordel na zakusku, čaj i priču, poznat kao otklapanje šoljice za čaj. Otmeno i gordo držanje kurtizane, nije ostavljalo prostora ni za kakvu vulgarnost posetioca, koji bi bio primljen samo ako bi pokazao poštovanje i lepe manire. Otvoreno pokazivanje seksualnosti smatrano je ektremno vulgarnim u kurtizanskim kućama svih vrsta, baš kao i javno pokazivanje novca. Dalji rituali udvaranja kurtizani uključivali su izvođenje na večere i u pozorište, pisanje pesama, kupovina poklona i organizovanje banketa u njenu čast, što je bilo poznato kao veličanje cveta. Kodeksi ponašanja u svetu cvetova bili su strogo određeni i svaki pogrešan korak, lako je mogao lišiti posetioca kurtizanine naklonosti, ali i sopstvenog ugleda.
Ma koliku moć kurtizana imala nad patronom, njene lepe veštine ipak su ostajale u senci njene lepote. Onda, kada bi njena lepota, baš kao i cvet, počela da vene, muškarac bi krenuo ka drugom, svežem i mirisnijem cvetu. Jedini izlaz iz kurtizanskog vrta za ženu, bio je da postane konkubina svog zaštitnika. U tom tamnom vilajetu, svaka kurtizana sanjala je da postane supruga, svaka supruga je pomalo žudela da bude kurtizana, a onda kada bi se našle pod istim krovom, rivalstvo se često pretvaralo u saosećanje, jer izlaza nije bilo.
Kada se 1912. godine, Nebo odreklo svog Sina, kineski cvetovi su pognuli svoje glave zabrinuti hoće li u novom vrtu za njih biti mesta. Izuzetak nisu bili ni šangajski cvetovi, tim pre što je već neko vreme oko njih raslo divlje, poljsko cveće, koje je mamilo poglede njihovih zaštitnika. Na scenu su stupale nove žene izvanredne lepote i divnih veština. Nazivane božurima, genü ili sing-song devojke, wunü ili taksi plesačice, pozorišne i filmske glumice, nadvile su senku nad vrtom cvetova koji će uskoro početi da venu. Oblačeći Kinu u moderno ruho, izazivale su pažnju svih slojeva društva i rasplamsale debate o polu i klasi. I dok su ih jedni nazivali novim ženama, drugi prerušenim prostitutkama, treći umetnicama - one su igrale svoje uloge, svesne da samo stari svet cvetova zna njihovu tajnu.
Dodaj komentar