U istoriji Prvog svetskog rata, oktobar 1915. upisao je golgotu srpskog naroda - veliko povlačenje srpske vojske i naroda. U isto vreme počelo je povlačenje stranih medicinskih misija, kada je dr Inglis napustila Kragujevac i pošla na jug, u neizvesnost. U Lazarevcu, gospođa Haverfild i dr Edit Holovej su imale samo osam sati da evakuišu celu bolnicu i sve pacijente, pa tako su poslednje napustile varoš. Prilikom povlačenja kroz Srbiju ušle su u beskonačnu kolonu izbeglica. U Kruševcu su se pridružile dr Elsi Inglis i ostalim članicama Bolnice škotskih žena, koje su radile u bolnici Car Lazar. Kruševačka devojačka škola i kasarna Car Lazar su primile oko 900 pacijenata, od kojih njih 300 je bilo pod kontrolom dr Holovej, koja je imala pomoć Eveline Haverfild.
Svedoci tih dana zabeležili su da su događaji bili “kao slika, koja jednom viđena, menja gledanje na život zauvek”. Mada je bilo izvesno da će uskoro svi ranjenici i bolesnici biti zarobljeni, Evelina i ostale Škotske žene nisu posustale. Same su odabrale da dođu u Srbiju, same su odlučile da podele te teške dane u sudbonosnim ratnim vremenima. One jednostavno nisu mogle da iznevere ranjenike i bolesnike, njihovo beskrajno poverenje, toplinu i ljubaznost kojom su uzvraćali za požrtvovano lečenje i negu. Evelina bi često odjahala do okolnih sela kako bi nabavila hranu za bolesnike, a obilazila ih je ignorišući čak i vreme policijskog časa. Dr Inglis i gđa Evelina, koja je tečno govorila nemački, išle su i kod okupacione komande da bi se založile za svoje ranjenike. Nakon višemesečnog rada bolnice u okupiranoj Srbiji, početkom marta 1916, preko Međunarodnog Crvenog krsta izvršena je repatrijacija svih članova savezničkih medicinskih misija. Tako se Evelina Haverfild sa ostalim članicama Škotskih žena vratila u Englesku, preko Mađarske, Beča, Švajcarske i Francuske.
Nakon povlačenja članice Bolnica škotskih žena nisu zaboravile Srbe, već su većim žarom nastavile svoju borbu za srpski narod u izgnanstvu. U Velikoj Britaniji su organizovale proslavu Dana Kosova, koja se slavila širom zemlje, na dan Vidovdana 1916. Za proslavu dana Kosova organizovan je Nacionalni komitet na čelu sa dr Elsi Inglis, sa podrškom ledi Kaudri, ledi Pedžet, prečasne Eveline Haverfild, gospođe Stobart i Kargington Vajld i drugih.
Dr Inglis je vršila pripreme oko formiranja još jedne velike Bolnice škotskih žena, koja bi pratila Srpsku dobrovoljačku diviziju na Ruskom frontu i Dobrudži. Organizovana je i Transportna jedinica, a rukovodstvo je povereno Evelini Haverfield. Juna 1917, iz Odese je stigla poruka: ‘Srpska divizija je izvanredna, mi smo ponosne što smo njoj pripadale’.
Po povratku u Englesku, u proleće 1917, gđa Haverfild se udružuje sa još tri ratne veteranke Florom Sends (Flora Sandes), Emili Simonds ( Emily Simmonds) i Anom Mekglejd ( Anne McGlade). Njih četiri su zajedno prikupile 5,000 funti, kako bi osnovale Kuhinje Sends-Haverfild, koje su radile na Solunskom frontu, od Petelina, Jelaka do Kajmakčalana.
Po oslobođenju nekoliko članova medicinskih misija se vratilo u Srbiju da pomogne napaćen narod i ratom razorenenu zemlju. Evelina je stigla među prvima. Došla je da ispuni sebi dat zavet da nešto uradi za stradale porodice i decu, koja su živela u Užicu, Kosijeriću, u pograničnim mestima duž reke Drine. Možda su lepote planinskih predela Zapadne Srbije, od Užica, preko Tare do Bajine Bašte podsećale Evelinu na rodnu Škotsku. U nadgrobnim spomenicima krajputašima videla je simbole narodne vitalnosti i snage, da se sačuva sećanje vremena prošlih. Da li su to bile vizije da će je sudnji čas zateći daleko od domovine. Glasno je izrazila želju da bude sahranjena pored puta, kako je prolaznici i putnici ne bi zaboravili. Počivati pored puta, za nju je značilo osluškivati život, rzanje i topot konjskog kasa…
U Bajnoj Bašti, Evelina je podigla Dom za ratnu siročad i pomogla smeštaj za obolele od tuberkuloze. Ona je svu svoju imovinu unovčila i dala za lekove, hranu i odeću za srpsku siročad. Danonoćno, ne štedeći se, obilazila je i negovala bolesne i iznemogle u najudaljenijim selima. Obolela je od upale pluća i preminula 21. marta 1920. Evelina Haverfild je sahranjena u Bajinoj Bašti, a spomenik u porti crkve Svetog Proroka Ilije pokazuje mesto njenog večnog počinka. U spomen plemenitoj Evelini Haverfild, narod ovog kraja u Bajinoj Bašti je 1930. otvorio “Dom-Bolnicu Eveline Haverfild”. Tradiciju čuvanja narodnog zdravlja nastavio je današnji Dom zdravlja Evelina Haverfild, koji se ponosi spomen pločom na kojoj su pored gospođe Haverfild upisana imena brojnih varoških zadužbinara. Docnije je u crkvenom zgradi otvoren ‘Dom Eveline Haverfild”, čime je ispunjen Evelinin amanet da za sve usamljene, napuštene i gladne postoji jedno toplo sklonište pod istim krovom.
Prečasna Evelinu Haverfild je odlikovala najvišim srpskim odlikovanjima: Ordenom Svetog Save (IV i V reda) i Ordenom Belog orla sa mačevima, koji joj je dodeljen posthumno. Ovim je srpski narod izrazio svoju blagodarnost Evelini Haverfild, za čovekoljublje, koje je ona darovala srpskom narodu u vreme najvećih stradanja u Prvom svetskom ratu. Spomenici se ne grade samo od mermera i granita, već se stameno ugrađuju u civilizacijsko nasleđe, da bi se prenosili iz generacije u generaciju.
Dodaj komentar