malinemo's blog

Инкорпорирање џез идиома у прозу започео је амерички романсијер и приповедач Скот Фицџералд. Његови рани радови - новеле из доба џеза, роман Лепа и проклета из 1922.годинег, потом и култни Велики Гетсби из 1925.године  означавају почетак ере писања књига које су прожете или су  инспирисане овом музиком. Писати у духу џеза значи слободно, аутентично и са љубављу музицирати речима. Џез у прози као серија текстова није приказ књига о џезу, него о џезу у прозним књижевним делима.  У „немузичке књиге“ са музиком, уврштена је, због приповедачког стила писања којим је музика преточена у књижевност, и аутобиографија певачице Били Холидеј.

MINOJSKA CIVILIZACIJA

Sudeći po materijalnim dokazima, čini se da su najraniji stanovnici grčkog kopna i egejskih ostrva pripadali istom rasnom tipu. Njihov civilizacijski napredak bio je postepen i uglavnom ujednačen. Međutim, između 2300. i 2200. godine pre n. e. kopno je zadesila velika invazija iz Male Azije, a otprilike vek kasnije, sa severa jedna druga grupacija – a reč je možda o Indoevropljanima – prodire na Peloponez. Ti događaji su učinili da grčko kopno znatno zaostane u razvoju.

Minojski Krit

Na bezbednoj udaljenosti, Krit, „Ostrvo sa sredine mora“ iz egipatskih dokumenata, brdovito ali plodno, ostalo je pošteđeno razornih zbivanja na kopnu. Nalazi u Festosu, Maliji, Agija Trijadi, a naročito u Knososu (reč je o mestima koja do početka XX veka uopšte nisu bila poznata arheolozima), svedoče o dugom kontinuitetu, od prvih slika na keramici iz vremena oko 3000. pre n. e. do složenih, takoreći „baroknih“ fresaka iz razdoblja najvećeg sjaja ove civilizacije. Ta civilizacija se naziva minojskom, po legendarnom kralju Minosu (Minoju). Ona je pola milenijuma domirala egejskim svetom, a njeni pomorci dopirali su do obala Egipta, Sirije i Male Azije.

 Попут других производа културе и црни талас је најпре морао бити подвргнут испитивању моралне, естетске и политичке подобности. Друштвено и политички ангажована критика пошла је од претпоставке да се „мрачне теме“ не могу сместити у „светли“ социјалистички контекст, те појаву ових филмова тумачи као помодарство, испразну жељу за праћењем светских тренова, или опасни анархистички и анти-социјалистички бунт. Ново схватање социјалистичке стварности коју су понудили кинематографи црног таласа, замењује претходно – оптимистичну слику друштва које насељавају фигуре поштених револуционара, партизана, радника, сељака и скромне интелигенције. Целовита критика ће се поделити на црне и беле публицисте међу којима једни допуштају уметности да се бави призорима насиља и секса, док други изражавају забринутост за будућност југословенског филма и његовог васпитног утицаја на младе.

Фасцинантни опус једног од најпознатијих пољских режисера, Кшиштофа Кишловског – Декалог, Три Боје (Плаво, Бело и Црвено), Вероникин двоструки живот – представља нешто најмисленије и најквалитетније у европској кинематографији последњих деценија 20. века. Легитимни наследник Фелинија, Антонионија, Бергмана и Тарковског - Кишловски и његови филмови верно дочаравају љубитељима седме уметности радост и тугу живота, меланхолију живљења и – мудрост да се све прихвати и да се настави… упркос свему.  До краја свог креативног и животног пута Кишловски је одбијао да људима дели велике, речите савете, да их учи нечему.

Кључно питање у естетици, од Велике теорије Питагорејаца до савременог доба антиуметности, био је и остао проблем дефинисања форме и начина на који она чулно и духовно делује на реципијента. Естетска форма уистину делује на чула посматрача, али сама није нужно чулна, па отуда и психагошки делује на „естетско чуло“ човека. Да испитивања естетике превазилазе пуке  чулне надражаје, уочавамо још од сократовске методе вајања карактера и блиског довођења у синергију етике и естетике. У погледу естетске форме у моралу и понашању, изразито занимљива постаје ренесансна бихејвиорална техника sprezzatura која је и данас актуелна.

Ono što zovemo kontrakulturom je prilično jeftin, ali često veoma uspešan reklamni trik. To je tehnika prodaje određenih artefakata koji se ne mogu preporučiti na drugi način, recimo, kvalitetom.

Kako nam kontrakulturna industrija preporučuje svoje proizvode?

Tako što ih proglašava buntovničkim.

Čemu se, međutim, ti proizvodi suprotstavljaju? Svakako ne poželjnoj ideološkoj matrici. Naprotiv, tu matricu ponavljaju i učvršćuju. Stereotipi koje koriste su bez ostatka ideološki, na najgluplji, najpodmukliji i najljigaviji mogući način.

Kontrakulturni proizvodi se ne suprotstavljaju društvenoj moći. Ta tvrdnja je naprosto drska propagandna laž. Deo su sveprožimajućeg tržišta koje je u osnovi te moći.

Kontrakulturni proizvodi se suprotstavljaju visokoj kulturi.

Zašto?

Zato što se u kulturnom polju vodi neprekidna borba za prevlast. Kao deo moćne industrije zabave, kontrakultura već ima medijsku svepristunost i ekonomsku nadmoć, ali joj nedostaje ona simbolička, nedostaje joj prestiž koji je visoka kultura, iako znatno okrnjen, još uvek zadržala. Visoka kultura mora pasti da bi se kontrakultura uzdigla.

Zato što visoka kultura izmiče tržištu, a to je u tržišnom totalitarizmu nedopustivo. Nedopustiva je bilo kakva vrednost osim tržišne.

Knjiga koju bih želeo da kupim