Инкорпорирање џез идиома у прозу започео је амерички романсијер и приповедач Скот Фицџералд. Његови рани радови - новеле из доба џеза, роман Лепа и проклета из 1922.годинег, потом и култни Велики Гетсби из 1925.године означавају почетак ере писања књига које су прожете или су инспирисане овом музиком. Писати у духу џеза значи слободно, аутентично и са љубављу музицирати речима. Џез у прози као серија текстова није приказ књига о џезу, него о џезу у прозним књижевним делима. У „немузичке књиге“ са музиком, уврштена је, због приповедачког стила писања којим је музика преточена у књижевност, и аутобиографија певачице Били Холидеј.
Није несвакидашње да се критичари оштро устреме на писану или екранизовану реч о импровизованој музици и њеним музичарима. Управо такву судбину је имао квазиџез музички филм „Њу Орлеанс“ из 1946.године у коме је један од актера била певачица Били Холидеј и за коју је то било прво искуство ван оквира вокалног џеза. И сама о том филму говори у негативној конотацији у својој аутобиографској књизи објављеној 1956. године. За књижевну естетику Лејди пева блуз побринуо се коаутор Холидејеве - писац и музичар Вилијам Дафти. Књига је била написана за потребе филма до чијег снимања долази тек 1972.године, са Дајаном Рос у улози најосећајнијег џез вокала свих времена. Са изласком књиге, а још више након што је приказан филм, отворен је простор за дискурс о делима која се баве животом и стваралаштвом Били Холидеј.
Лејди пева блуз и нарација Холидејеве која је окосница књиге, изнедриле су надасве топлу људску причу. Још на самом почетку аутобиографије стоји записана реченица која је јединствена и вероватно најсјајнији почетак у целокупној публицистици која је саткана на оквирима џеза: „Кева и ћале били су деца кад су се узели. Њему је било осамнаест, њој шеснаест, а мени три.“ Венчање се никад није одиграло, нити је Кларенс Холидеј, гитариста оркестра Флечера Хендерсона, био део остварења породичног сна Лејди Деј. Његово одсуство у њеном одрастању, као и сталне конфликте са мајком Сејди у аутобиографији ублажава и рекомпонује у прижељкивано виђење породице. На сличан, по њеној или Дафтијевој процени и друштвено-прихватљив начин, говори о својој наркоманији и затворским данима. У контексту џеза, драгуљ аутобиографије су поједини сегменти њеног стваралаштва. Музички живот Холидејева саопштава оквирно, као скицу на коју ће се надовезати истраживачи њеног живота и стваралаштва. Њено навођење себе као коаутора песме Чудно воће ће касније њен биограф оспорити, али то не мења чињеницу да јој је Били Холидеј ударила печат индивидуалности и створила формат који се до данас није превазишао.
Амерички критичар и публициста Доналд Кларк пишући детаљну биографију о Холидејевој у уводима који прате прво (1994.године) и друго издање (2002.године) књиге Пожелети месец – Живот и доба Били Холидеј установљава да њена аутобиографија обилује непрецизностима, као и да је потоњи филм са Дајаном Рос, који је по његовом мишљењу један од најгорих филмова који су икад направљени, заједно са Дафтијевом књигом допринели да се учврсти стереотип о Лејди као трагичној црној жени. Кларк улаже велики напор да развеје уврежено и живот и дело Холидејеве, рођене као Елеонора Фаган, прикаже хронолошки и држећи се чињеница. У целој причи о истинитости и неистиности, за Кларков најзначајнији допринос може се најпре сматрати прикупљена грађа о музичком стваралаштву Били Холидеј. Наместо бизарних описа узимања тешких дрога, смисленије је емотивну дубину ванвременског вокала потражити у њеним песмама.
Објављивање Кларкове публикације нужно актуализује аутобиографију Лејди пева блуз. Колико год била у појединим деловима непоуздана, њена живописна нарација је почетак за читање љубави Лејди Деј и пут до опорог и топлог гласа једне од највећих џез дива. Лејди пева блуз је животна, делом и измаштана џез прича изражајна и непоновљива колико и њене песме. Есенција њеног стваралаштва али и живота како га је приказала у својој аутобиографији, проналази се у мало познатом снимку Maybe You'll Be There, који је антологијски по свему: стиховима, музици, музичкој пратњи и, наравно интерпретацији. Maybe You'll Be There је сублимирана уметност ове посебне жене чији је живот био трагедија, али трагедија снажне и поносне ратнице која кад остане сама пусти на слободу ишчекивања да ће се снови Елеоноре Фаган једног дана остварити.