Avantura duha | Avantura čitanja | Avantura pisanja

Dejan Simonović

Kontrakultura kao reklamna prevara

Ono što zovemo kontrakulturom je prilično jeftin, ali često veoma uspešan reklamni trik. To je tehnika prodaje određenih artefakata koji se ne mogu preporučiti na drugi način, recimo, kvalitetom.

Kako nam kontrakulturna industrija preporučuje svoje proizvode?

Tako što ih proglašava buntovničkim.

Čemu se, međutim, ti proizvodi suprotstavljaju? Svakako ne poželjnoj ideološkoj matrici. Naprotiv, tu matricu ponavljaju i učvršćuju. Stereotipi koje koriste su bez ostatka ideološki, na najgluplji, najpodmukliji i najljigaviji mogući način.

Kontrakulturni proizvodi se ne suprotstavljaju društvenoj moći. Ta tvrdnja je naprosto drska propagandna laž. Deo su sveprožimajućeg tržišta koje je u osnovi te moći.

Kontrakulturni proizvodi se suprotstavljaju visokoj kulturi.

Zašto?

Zato što se u kulturnom polju vodi neprekidna borba za prevlast. Kao deo moćne industrije zabave, kontrakultura već ima medijsku svepristunost i ekonomsku nadmoć, ali joj nedostaje ona simbolička, nedostaje joj prestiž koji je visoka kultura, iako znatno okrnjen, još uvek zadržala. Visoka kultura mora pasti da bi se kontrakultura uzdigla.

Zato što visoka kultura izmiče tržištu, a to je u tržišnom totalitarizmu nedopustivo. Nedopustiva je bilo kakva vrednost osim tržišne.

INFORMATIČKA REVOLUCIJA

 
Svaka revolucija izneverava nade koje su u nju ulagane. Što su nade veće, razočaranje je dublje.
Najpre uočavamo, i preuveličavamo, prilike i mogućnosti koje nam revolucija otvara, čak obećava. Ili ih, pre, u revolucionarnom zanosu, obećavamo sami sebi.
Zatim nas stežu ograničenja, nastupaju nevolje, otvaraju se opasnosti o kojima ništa nismo slutili.
Otkrivamo da to nije ono što smo želeli, verovali da će biti.
Sledi postrevolucionarni mamurluk. I prateća potištenost.
Revolucija, stara je to fraza, i stara istina, ponekad su i fraze istinite, jede svoju decu.
Ni sa informatičkom nije drugačije. Nadali smo se slobodi, nesputanoj komunikaciji. Sada se davimo u banalnosti, u preobilju ničega. Što više komuniciramo, komunikacije je manje – nemamo šta da razmenimo.
Dopali smo novog elektronskog ropstva. I to dobrovoljnog. Postali smo zavisnici sveopšte mreže u kojoj se koprcamo.
Ima i onih koji nikada ne dođu pameti, ako im je išta pameti ostalo.
Najzagriženiji pobornici svake revolucije su oni koji stižu kada je sve već davno završeno. Oni koji tek otkrivaju ono što se davno zbilo. I davno minulo.
Subscribe to RSS - Dejan Simonović

VRH