Hrestomatija

Понекад  ми  се  чини  да  је  стил,  то  јест,  сам  звук  речи,  реченица  и  склоп  целине,  уједно  и  главна  проба  истине  коју  та  реченица  носи.  (Иво  Андрић)

            Студија  о  стилу  за  новинаре  прилагођена  је,  најпре,  студијама  новинарства.  Реч је о  кратком  осврту на теорију стила  и  практичној  стилистици.  Стилистичке  вредности  су  посматране  у  медијским  контекстима.

            Стил се  непрестано  мења. Израз је  вештине комуникације, битне за професионални али и лични живот.  Сваки  новинар  и  јавни  делатник  треба да  поклања  сталну пажњу  писаном  и  говорном  изражавању.  У  оба  вида  се  остварује  комуникативна  и  естетска  функција. 

            У  савременим  медијима  често  је  запостављена лепота  писане  и  говорне  речи иако  на  свакодневни  језик  највише утичу управо школство  и  медији.  Њима  се  највише верује,  они  уживају  највећи  углед.  Медији  знају  коме  се  обраћају.  Требало  би,  стога,  властити  стил  примерити  подразумеваној  публици.   Тако  се  најбоље  изграђује  стваралачки  самосвојни  непосредни  аутентични  однос  према  стилу.  Новинар  не  пише  и  не  говори  за  себе,  чак  ни  кад  је  склон  нарцизму.  Његово  обраћање  је  увек  намењено  другима.  Зато  треба  водити  рачуна  о  стилу  и  свим  његовим  законитостима:  јасности,  тачности,  сажетости,  живости,  духовитости,  складности,  подесности.  Тек  кад  се  обрати  пажња  на  њих,  замисли  изложене  публици  биће  приступачне и разумљиве.

            Имати  стила  најчешће  значи  имати  јасан  поглед  на  свет.  Онај  ко  усавршава  свој  стил,  на  најбољи  начин  сведочи  о  себи  и  својој  култури.  Он  заиста  разговара  с  публиком.  Новинар  без  изграђеног  стила  јесте  ехо  у  празној  кући.

Стил  се  најбоље  обликује  читањем  и  промишљањем  прочитаног.  Стислку самосвојност  постижемо  уграђивањем  стеченог  читалачког  искуства  с  догађајима  и  доживљајима.  С  већим  бројем  прочитаних  књига долази се до убедљивијег стилског искуства.  Увиди  у  туђе  стилове  помажу  да  боље  обликујемо  сопствени  стилски  идентитет.  Једино  тако  нећемо  бити  досадни. 

            Ова  студија служи као игриво  штиво  веселе  науке,  стилски  другачије,  намењено  знатижељницима, не само новинарима и студентима новинарства. Она нас учи како да праве речи буду на правим местима, у свим врстама комуникације, јавној и приватној, службеној и личној.

Рукопис књиге „Сви српски владари“ са задовољством сам прочитао. Тема рукописа су сви наши владари од првих помена нашег писаног и државотворног присуства на простору Балкана па до средине 20. века, до када је трајала наша монархија, започета као кнежевина, велика жупанија, архонтија, потом краљевина, царевина, деспотија, па поново у новом веку кнежевина и краљевина.

Књига ме је лично веома подсетила на један детаљ из опленачке цркве Св. Ђорђа, где је у јужној апсиди дата својеврсна процесија српских владара (у мозаику) око Карађорђевог саркофага, наших средњовековних кнежева, краљева, царева и деспота са макетама својих задужбина у рукама, преузета из преко шездесет наших цркава и манастира од Фрушке горе на северу до Хиландара на југу.  Карађорђе је својим делом , Првим српским устанком (1804-1813), обновио српску државност после више векова робовања под Османским царством (1459-1804) и њему, према идеји и композицији процесије, следи почасно место и наклон свих средњовековних владара, као човеку који обнавља и продужава њихово дело, међународно потврђено 1812. године миром у Букурешту између Русије и Турске. По том миру, Србији припада аутономна државност у границама Карађорђеве Србије (Београдски пашалук и шест нахија јужно и источно од пашалука) а Русија ће бити заштитник и гарантна сила да Турска, као суверени двор,  то не испоштује. Као што је познато, док је Русија ратовала против Наполеона, Турска је заузела Србију (1813), али је потом, знајући за Букурешки мир, Милош Обреновић, војвода из Првог устанка,  подигао Други српски устанак (1815) и до 1830. године, ратом и  дипломатским средствима, уз помоћ Русије, прогласио Кнежевину Србију (1830) и вратио јој шест нахија из Карађорђевог веремена (1833).  На српском престолу од тада до 1945. године, смењивали су се владари из две династије, Карађорђевићи и Обреновићи, потомци Карађорђа и Милоша Обреновића. Они су 1912. године вратили унутар граница Србије - Стару (средњовековну) Србију а 1918. године створили су државу границама већу и од Душановог царства, Југославију,  победивши притом два царства, Османско и Хабзбуршко. Политичари који су дошли из Хабзбуршког царства (Аустроугарске), 1945. године укинули су монархију и Србију вратили у границе из 1878. године (Берлински конгрес), поништавајући једним потезом пера и балканске ратове (1912) и Први светски рат (1918), а српске политичаре и владаре проглашавајући за „народне издајнике“ и „ратне злочинце“, одузимајући им сву имовину и стављајући им трајну забрану на повратак у земљу.   

О свему овоме, поред осталог, на врло пластичан начин, кроз биографије (процесију) свих 37 српских владара, ненаметљивим стилом, али веома привлачним и богатим изворима и знањима, говоре  Небојша Ђорђевић и Дијана Димитровска, ламентирајући над целом српском историјом дугом више од 15 векова у писаним изворима који се чувају у свим релевантним светс                                                     (Из реценизије др Небојше Јовановића)

"Mišljenje pisanja" je knjiga o verovanju da pisanje postoji i da njime dostižemo ono savršenstvo ludila koje krasi univerzum takozvanog "normalnog sveta". Tako se čin pisanja putem "eliminisanja neoblikovanog" pojavljuje kao slika paralelna realitetu svega što postoji, kao njegova kontingentnost. "Mišljenje pisanja" govori o dogadjanju te svetske energije. Ona je monumentalna i starija je od permskog leda koji upravo po njenom nalogu ispisuje Neispisivo koje je bit pisanja samog. Led koji po zemlji piše topi se i na kraju se otkriva ono što je napisano. Ta istorija pisanja je beskonačno ponovljiva. Mi koji pišemo ni malo ne držimo do vere da pisanje ne postoji. Upravo ste pročitali ovo napisano koje postoji! Sa pisanjem svet se pokazuje nepromenljivim. Svedoci smo taštine, buke i besa nepromenljivog sveta. O tome pisanje piše. I pisaće dokle god ono ne promeni svet. Ako ga ikad bude bilo promenilo. To je tema ove knjige.

Latinica; broširani povez; 208 strana.

O smrti se ne može pisati. Valjda zato što o smrti mogu pisati samo živi - i to o tuđoj smrti. Kordić zato iz osnova menja perspektivu filosofskog diskursa o smrti. Najpre, umesto o smrti on govori o kraju jednog života kao jedinoj mogućoj enciklopediji smrti, o enciklopediji koju nije moguće artikulisati, i u kojoj je sadržano sve znanje o smrti. To nije jedini paradoks kojim se Kordić u knjizi bavi, niti jedini paradoks kraja života. Već i stoga, i naročito po duhovitoj, ironičnoj, humornoj, antifilosofskoj argumentaciji Kordićeva knjiga odudara od klasičnih rasprava o smrti.

Latinica; broširani povez; 254 strana.

Pored toga što je kao kao istraživački rad korisna, ova knjiga je savremena jer je njena sadržina i sadržina obrađenih časopisa i danas aktuelna i biće aktuelna sve dok učimo od onih koji su prošli kroz naš stepen razvoja i čije iskustvo (pozitivno ili negativno) može da nas upozori šta prihvatiti a šta odbaciti, pre nego što, iz neobaveštenosti, platimo preskupu cenu.

Ćirilica; broširani povez, 331 strana;

Ukazivanjem na znakovne potencijale, ova knjiga uspeva da stvori univerzalni obrazac citanja gradskog prostora u bilo kom filmskom/ univerzalnom tekstu. Savršeno teorijsko promišljanje, precizna argumentacija, zanimljiva tema i studije slučaja stalno su praćene pitkim i akribičnim stilom izlaganja koji obećava da će knjiga naći brojne obožavaoce Njujorka čiji je ekranski odraz u našim saznanjima i zamišljanjima zamenio onaj pravi a u skladu sa simulakrativnim dobom u kome živimo.

Latinica; broširani povez; 130 strana.