Evropa je od XV bila veka prostor istorijskog vrtloga, intenzivne političke, vojne, ekonomske i, uopšte kulturne delatnosti, te su u vezi sa njom naročite vrednosti kodirane kao univerzalne i definišuće.
Širenjem dvorskih ponašanja, buržoaskih običaja i modernog konfora zasnovanog na tehnološkoj prednosti doprinelo se oblikovanju koncepta „evropske civlizacije“. Što su više iskorišćeni drugi delovi sveta, ta civilizovanost smatrala se uzvišenijom, a evropska pripadnost snažnijom. Od vremena otkrivnja nepoznatih delova sveta i njihovih ucrtavanja u evropske mape „univerzuma“, nastaje nadmeni kompleks evropske superiornosti u odnosu na svaku drugu civilizacuju, pa tako „vanevropsko“ postaje sve što se smatra zaostalim, a neevropsko inferiornim.
Krajem XIX veka, dogodila se najveća kolonizacija i hegemonija u svetu, a od tada Zapad Evrope, veruje da je nosilac civilizacijskog poslanja prema divljacima, varvarima i zaostalima. Uporedo sa ovom ideologijom praćenom intervencionističkim i agresivnim ponašanjem oblikuje se konzistentan sistem ideja u koji se međusobno uključuju emancipacija nacionalnosti, republikanska demokratija i evropska federacija. No ne bi se moglo reći da Evropu odlikuju zajednički kulturni identitet niti da postoji nešto poput njenog „kulturnog nasleđa“. Ipak, osnovna ideja Evrope je simbolički relativno jasna i svodljiva na kapitalističku privredu i liberalnu demokratiju. Autoreprezentacija Evrope ne ide dalje od budućnosti okrenutih narativa i poruka o individualizmu, ljudskim pravima i slobodi, ali i kao ograničena idejna poruka, nailazi na snažan odjek. Privlačnost približavanja zamišljenoj Evropi je kod marginalizovanih društava sve izraženija, a realna održivost njenih vrednosti i principa pokazala se dugotrajnom. U dvadesetom i dvadesetprvom veku, ona je ojačana stvaranjem unija kao supranacionalnih političkih struktura poistovećenih sa Evropom. Pojmom Evropa, do 20. veka se uspešno manipuliše ili se on pak rekonstruiše, problematizuje kroz smboličke konstrukcije proizvodeći borbu za simboličko osvajanje pojma Evropa koja istrajava u narativima i institucijama, uključujući se u koncepte kulture, baštine, novog/starog, civilizacijskog, modernog, političkom. U tom smislu, ona manifestuje snagu političkog simbola. Ono što se karakteriše Evropom, naročito kroz pozitivnu legitimaciju, metonimijski se povezuje sa odgovarajućom simboličkom predstavom o Evropi kao civilizacijskom vrhu, ili kroz negativnu legitimizaciju kroz govor o „truloj Evropi“. Ove simboličke prakse uslovljene su socio-kulturnim parametrima zemalja u kojima deluju. Do danas ova simbolički jaka mesta nastavljaju da deluju, naročito u tranzicijskim, postkomunističkim društvima stvarajući iluziju ili otkrivajući da ovaj proces zamišljenog približavanja još traje i da je njegov kontinuitet moguće pratiti više dve stotine godina. To trajanje ilustruje snagu zatočenog diskursa, njegovu trajnost i elastičnost, sposobnost da opstane i održi se.
Na ovim temeljima samokonstruisane uzvišenosti, civilizovanosti, razvijenosti i „sudbinske“ superiornosti u neevropskim okruženjima formirani su kompleksi inferiornosti. S obzirom da je nosilac nabrojanih prideva, po pravilu čovek Zapada, a da su Evropljani koji nasljevaju nezapadne delove Evrope u putopisima označavani kao Drugi, taj kompleks će se reflektovati i interno oživeti u istočnoevropskom samopoimanju.
Dodaj komentar