Istraživači slike Balkana suočeni su sa pitanjem koje se češće izgovara šapatom, nego samouverenim glasom društvenog kritičara – „da li je prisustvo balkanistickog diskursa, sa značenjima siromaštva i izolovanosti, oznaka kolonijalnog stanja“? Kao da već ovaj šapat nagoveštava nemo prisustvo subalternog subjekta. Ostajući bez konačnog odgovora na pitanje, Balkan se uključuje i isključuje, najpre iz govora o kolonijalizmu, a potom i postkolonijalnih studija, da bi opstao na njenim rubovima, zauzimajući i ovde, ironično, marginalnu poziciju.
Dok jedni smatraju da se kolonijalno i postkolonijalno moraju jasno ograničiti na studije o direktim efektima kolonizacije, po drugima je postkolonijalizam strategija čitanja aktuelnih i prošlih kulturnih fenomena. Tako se u ovaj teorijski prostor uključuju ne samo područja „tradicionalno“ uklopiva u politički žargon o Trećem svetu, nego i Irska, Sicilija, Balkan - geografski i kulturni prostori vrednosno opterećenih značenja. Postavljanje granice između kolonizovanih i onih-koji-to-nisu-stvarno unosilo je zabunu zbog složenosti samog procesa kolonizacije. Naime, po okončanju njenog fizičkog dela slede mentalni aspekti, poput religijske indoktrinacije, kulturne, socijalne i ekonomske asimilacije. Tako se destruktivnost kolonizacije česce ogleda u jačanju unutrašnjeg nasilja i agresije, nego u direktnoj eknomskoj eksploataciji. Mržnja i agresija okrenuti unutra, kulturna dezorijentacija, osećanje inferiornosti, težnja identitetima skrojenim po meri Zapada, samo su neke od posledica mentalne kolonizacije. Premda su iracionalna agresija, poricanje i ironizacija vlastite kulture (ruralizacija „balkanskog“ i njegova karikaturalizacija) ili takmičarsko dostizanje, ne samo formalnih institutcija koje simbolizuju Evropu, već svega što se označava kao „evropsko“, a čita kao „dobro“, „napredno“ „uzvišeno“, fenomeni čiji smo svedoci, teško je postaviti Balkan u okvire dosadašnjih definicija kolonizacije, a pri tom ne zapasti u circulus vitiosus starih stereotipa.
Ipak, potreba da se Balkan razume i na ovaj način, nije proizašla iz nekakvog davanja preteranog simboličkog značaja pukoj geografskoj odrednici. Ona se nameće kroz obiman materijal o njemu, proizveden u protekla dva veka. Činjenica da je bio deo velike naracije Zapada, a u dvadesetom veku postao i filmski motiv; ostao prisutan u romanima i stripovima, govori o relativnom kontinuitetu zanimanja za njega. Potreba da se Balkan prvo upozna, a onda očudi proizvodnjom etiketa o „emocionalnosti“, „surovosti“, učini mestom „tragedija“, i „mržnje“, „suza“, „krvi“, „ambivalentne bratske“, ili „erotske ljubavi“ koje se okončavaju katarzičnim ogledanjem u Drugome, otkriva potrebu za posedovanjem i kontrolisanjem ovih emocija. Osvojiti Balkan, makar i u mašti, značilo je zadobiti, povratiti i potom, staviti pod kontrolu osobine koje su mu pripisivane. Utoliko istorija konstruisanja Balkana kao i drugih marginalizovanih delova sveta, ostaje istorija samorazumevanja Evrope. Kada se težilo civilizovanosti, moralo se ovladati varvarstvom, što je i zadatak koji traje čitava dva veka; ukoliko se težilo miru, na Balkanu se pronalazio „borbeni materijal“; dok se stvaralo evropejstvo, na Balkanu je pretila opasnost od „istočnosti“, a kada je trebalo očuvati kapitalizam i demokratiju, na Balkanu je vrebao socijalizam. U tom smislu, proizvodnjom stereotipa o zaostalosti, brutalnosti, emocionalnosti, osvajalo se ono što se moralo kontrolisati. Izgleda da primer Balkana još jednom potvrđuje da u vreme sofisticiranih vidova kontrole i usavršenih oblika osvajanja, nije moguće odricati vezu između fikcije i društvene stvarnosti podvrgnute eksploataciji.
Dodaj komentar