Okcidentalizam je diskurs o Zapadu koji uključuje naročit odnos prema ovom delu sveta. Istočnoevropski putnici reprezentacije o Evropi ne zasnivaju na pukoj inverziji orijentalizma, ali okcidentalizam izvire iz postupka orijentalizacije. Za razliku od Saidovog Orijentalizma istočnoevropski okcidentalizam ne postavlja pitanje moći i autoriteta nad Zapadom, već se oslanja na pitanje: „Ako je ovo Zapad, gde smo mi u odnosu na njega“? Ovaj suprotni pol je oslonjen na samookcidentalizaciju ; na naročito „evropsko“ slavljenje razlike; pozicioniranje u odnosu na Zapadnu Evropu kao naprednu, ili traženje zajedničkog duhovnog središta dve Evrope. Takvo identitetsko kolebanje može se okončati identifikacijom za Zapadom Evrope, ili pak slavljenjem Istoka kao prostora razvijenije duhovnosti, emocionalnosti, veće slobode.
Priroda ovog diskursa zahteva izbor između alternativa, no on se može i premostiti. Putnik to čini na brojne načine. Jedan od njih je stalno identitetsko kolebanje, ili traženje trećeg načina koji bi mogao povezati Istok i Zapad. Među njima su iznalaženje hrišćanstva kao konfesionalnog središta i pečata Evrope, ili isticanje istog/sličnog, zajedničkog obrazovanja koje se postiglo kroz zajedništvo kultura i učenja. Tu su putnici u potrazi za znanjem, oni koji putuju od biblioteke do biblioteke, uče na univerzitetima Zapadne Evrope pretpostavljajući jedinstveno intelektualno nasleđe podeljene Evrope. Među njima su pisci, pesnici, političari, avanturisti. Kulturna poetika istočnoevropskih putopisa pomaže da se razumeju načini na koje imaginativne strukture putopisa funkcionišu, dok omogućuje razmatranje ideoloških aspekata teksta.
Dakle, kao i drugde ovde je reč o identitetu i pisanju; o pisanju identiteta koje zahteva pozicioniranje na jedan deo evropske mape. istočno/zapadna dihotomija i u ovom evropskom kontekstu bazirana je na terminima progresa i zaostalosti, te otkriva tenziju između rodnih odnosa, ruralno-urbanu tenziju, procep između odraslosti i mladalaštva. Ovo su pozajmljeni ili reprodukovani diskursi iz onih koje uzima u obzir orijentalizam. Putnik često polazi u potragu za mestom na koje bi se mogao pozicionirati sasvim u skladu sa pravilima koje nalaže okcidentalizam.
Devetnaesti vek je doba nastanka nacionalnih država, doba uspona imperija, no nije prvi put da će se istočnoevropski putnik naći u toj potrazi jer njegovo nastojanje da se pozicionira bliže zapadnoevropskim centrima staro je koliko i mogućnost njegovog putovanja. Aleks Drejk Frensis, uočava da ovakva putovanja traju od 1600 godine, no ona su retka i nema mogućnosti da se rekonstruiše jedinstveni odgovor na pitanje smeštanja istočnoevropskog putnika. Najčešća su, ali ne i jedina putovanja u Francusku i Nemačku. Balkan i Bliski Istok takođe su važna odredišta i to ne samo u devetnaestom veku, već i docnije u dvadesetom.
Dodaj komentar