Premotavam zapise svojih najranijih sećanja. Ljudi oko mene ne govore, ali iskazuju emocije pokretima, mimikom. Približavaju mi se nasmejana lica. Možda zato što sam dete, pa u njima budim nežna osećanja. Možda zato što se i sama osmehujem, a odrasli se ogledaju u mom osmehu. Uostalom, prvi osmeh je znak da je dete postalo član društva. On je prvi socijalni čin, prvi dokaz interakcije između dva ili više bića i potvrda prelaska iz biološkog u socijalni svet. Odgovor na taj osmeh je i onaj koji upućuje odrasli, pa iz susreta dva osmeha nastaje novi život – onaj društveni.
No, godine odmiču i osmeha je sve manje. Manje ih upućujemo, ređe nam ih uzvraćaju. Čini se da je sve manje nasmejanih lica na ulicama, da nam se sve ređe upućuje taj mali znak radosti ili bar formalnog poštovanja. Svakako bismo se složili da je teško, ili nemoguće biti nasmejan u društvenoj situaciji koja pre izaziva grimasu bola nego osmeh na licu.. Možda je upravo to ono što pokušaj osmeha deformiše u ugriz usne, ili ga oblikuje u grč na licu – neuspeli pokušaj da budemo društvena bića. To više nije onaj stari osmeh. Kao da su nestali razlozi zbog kojih smo se osmehivali. Kaže se da osmeh ne košta ništa a puno vredi. Možda u kapitalističkom društvu ono što ne košta, zapravo i ne vredi; kada izgubi materijalnu vrednost, ono mora da nestane. Pa, gde je onda naš stari osmeh? Nemoguće je da odista nestaje! Ako je društveno kodiran, nije mogao prestati da bude fragment forme komunikacije.
Čini se da se sve manje smejemo, ali sve više nossimo virtualne osmehe. Tačke kao znakovi kojima se obeležava kraj jedne misli, više nisu u modi; zamenjuju ih dve tačke, crtica i jedna zatvorena zagrada. U sve više elektronsko svetu, smejemo se elektronski, osmehe smo prepustili svetu interneta i telekomunikacija. Oni su postali izrazi naše naklonosti. Ali, takav osmeh nudi jednu značajnu prednost - možemo se nasmejati i kada nam nije do toga. Uostalom to su tri pokreta na tastaturi i jedan klik, ili ukoliko imamo ikonicu, samo dva brza pokreta. Sada se možemo smejati a da ne pokrenemo nijedan mišić na licu; možemo se bez truda smejati kada nam nije do smeha; ljubazno odgovoriti na mejl ili poruku a da niko ne vidi „onaj“ izraz lica koji smo napravili gledajući u monitor; da niko ne primeti kako smo diskretno „zakolutali očima“. Takozvani Smajli, ta mala, praktična i uvek dostupna maska, rođena je 1982. godine, u jednom mejlu profesora Skota Falhmana i za svojih tridesetak godina dobila je raznolike, usavršene forme. E taj Smajli, u skladu sa godinama i zrelošću sada ume da plače, ljuti se, plazi se i ljubi, ali je njegova prva – jednostavna forma i dalje dominantna u sms, i internet komunikaciji.
Drugim rečima, sve češće se osmehujemo, a da to i ne znamo. Osmehujemo se na nove načine. Sada čitav svet „odjekuje smehom“, žutim i okruglim, ili sačinjenim od tačkica i crtica kojima je teško odoleti. Na osnovu istraživanja materijala sa servera, moglo bi se zaključiti da čovečanstvo nikada nije bilo vedrije. Smajliju se pridružio i takozvani Lajk koji je izvor naročitog zadovoljstva, prihvatanja i naklonosti. Evo našeg starog osmeha. Sada je nešto tiši, dobio je boju i preciznu formu. Za osmeh više ne moramo imati blistave zube, ili rupice na obrazima, jer se i tako svi smejemo na isti način.
Dodaj komentar