Često mi muzika, koju slušam slikajući, diktira izbor boja i njihove valere kao i ritam poteza. Tada tiho izgovorim magično ime Arčimboldo. Setim se komplikovane sive skale koju je ovaj genijalni milanski umetnik formirao svojim izumom – “koloraturnim čembalom” da bi dokazao da svaki muzički ton pripada spektru boja.
Nepredvidiv je i tajanstven, ali i dalje veoma duhovit što dokazuju darovi koje donese - ponekad sezonsko voće, najlepše, sočne, izabrane plodove, baš kao na originalnim portretima njegovog ciklusa “Godišnja doba”, a ponekad su mu ruke prepune cveća, od raznobojnog poljskog, do negovanih ruža, kao na njegovoj “Flori”.
Veština je biti miljenik tri velika vladara, posebno u carstvu bečke raskoši i moći… - govorim mu isprekidano, dok se crveni sok nara sliva niz moje prste i usne i kaplje po belom platnu započetog portreta. Nije bitno što ću ga začiniti slatko-kiselim ukusom koji je i samu Persefonu večno predao zaljubljenom Hadu. Trikom Hada, doduše. Uostalom, dok gledam Arčimboldove mudro-lukave oči u kojima se krije ‘neprotumačivo’ shvatam kako je osvajao careve i kraljeve i svojim umetničkim delima, ponekad i slobodno otvoreno-ironičnim porukama, ali još više svestranim sposobnostima, stilom i mnogim drugim dvorskim poduhvatima.
A obično počinjem sliku prekrivajući platno tamnim bojama, – pravdam mu se brišući dlanovima kapi koje su ostavile po mom, ovog puta belom, platnu ostale voćke koje je doneo – ali ne radim to lopaticom kao ti… volim četke, od podslika do poslednjeg poteza.
Skreće mi pažnju vadeći iz džepova poludrago kamenje, školjke, retke minerale, sitne predmete sa drugih kontinenata… Postavlja ih pedantno u nizu, kao da formira još jednu carsku zbirku “kurioziteta“. Zatim mi dugo priča o simbolici svih detalja koje su činile njegove portrete originalnim i nesagledivim, ma koliko dugo umni ljudi stajali pred njima i odgonetali. Sve ono što iz daleka gledano stane u zenicu oka kao još jedno koloristički bogato remek delo, kada priđemo ostavi nas bez daha, jer pod jezikom osetimo arome dočarane bojama, a misli su preplavljene muzičkim tonovima, kao i rebusima i zagonetkama. Slika živi, cveta i vene pred nama, miriše i truli, teče i gori… Nije ni čudo što se i kreću onako kako one to žele, određujući tako vremenom same svoju sudbinu i dvorce u koje ih kao ratni plen odnose i vraćaju ljudi-trenutni prolaznici kraj njihove nenametljive večnosti.
Arčimboldo je nesumnjivo veliki mag sjedinjenja prirode, nauke i umetnosti. Epoha u kojoj je živeo pomogla mu je samo da ostvari svoje porive nesmetano, ali to nije presudno. Vreme donosi njegov analitički duh svakom umetniku koji istražuje mistiku stvaranja i ideja.
Tek kada je otišao primetih da je oslikao ono sokovima natopljeno platno. U bledom akvarelu, brzim premazima četke uradio je moj lik. Boje i oblici zrelog žita na licu, crveni cvetovi maka na obrazima i usnama, crne kupine u očima, tamni venac grožđa prosut svuda oko mog lica… Istinita simbolika mog portreta u strukturi i bojama, ali i precizno izabrana sezona mojih ‘jesenjih’ godina.
Dodaj komentar