„Sviraj kako ti kažem, a ne kao što ja sviram” učio je Betoven svoje učenike. Prema učenicima je bio konzervativan ali se sam isticao veoma slobodnim izvođenjem. Ni jedno delo nije odsvirao na isti način. Čovek koji je umeo da publici na svojim klavirskim koncertima izvođenjem istera suze na oči, morao je da se povuče u svojim najplodnijim godinama. Betoven je počeo da gubi sluh u svojim dvadesetim godinama i prognoze nisu bile dobre. Stanje se tokom godina pogoršavalo i sve je to uticalo na njega i njegovo ponašanje. Mučila ga je činjenica da ne može jasno da čuje neke tonove. Tokom godina postaje plahovit i ponekad nekontrolisanog ponašanja. Počeo je da fizički uništava klavire, tako da se i ne zna tačan broj klavira koje je na svojim koncertima uništio. Kažu da je znao da isprazni mastionicu u klavir.
U tišini koja ga je tada već osvojila, haotičan, seo bi za klavir, ljut, i svirao pogrešno upravo zbog okolnosti da više nije čuo. Međutim, dela koja je tada napisao uzdigla su ga iznad svih kompozitora. Misu Solemnis je komponovao 1823 a Devetu Simfoniju 1824 godine, kada je već uveliko gotovo u potpunosti izgubio sposobnost da čuje. Ipak, sopstvenu muziku je mogao da čuje u svojoj glavi. Čak i tako gluv, svojim unutrašnjim osećajem je činio pokrete prstima na klaviru kao da svira, mada se muzika ili nije čula ili se jedva čula. Izraz njegovog lica jasno otkriva da svira i čuje sopstvenu muziku. Mnogi su ga u tom periodu opisivali kao jadnog, gluvog starca koji živi u svom začaranom svetu. Napisao je ukupno devet simfonija, pet klavirskih koncerata i jednu operu – Fidelio. Ludvig Van Betoven, jedan od najvećih kompozitora svih vremena.
Dodaj komentar