Ako govorimo o savremenoj klavirskoj muzici, svakako da je jedan od najistaknutijih, a možda nije uopšte preterano reći - upravo najistaknutiji kompozitor- Đerđ Ligeti. Njegovih osamnaest Etida za klavir postaju ravnopravni deo repertoara svakog pijaniste, uz nezaobilazne Šopenove, Listove, Debisijeve, Skrjabinove ili Rahmanjinovljeve. Svedoci smo još jednog kvalitativnog skoka u tehničko-umetničkoj evoluciji pijanističke tehnike. Tako veliku revoluciju je pre toga samo List napravio svojim Transcendentalnim etidama još u XIX veku. Poznato je i da je List bio izuzetan pijanista i veliki čovek. Te etide je napisao u prvobitnoj verziji kao petnaestogodišnjak (!), da bi ih posle još u dva navrata preradio (1837. i 1851.) i doveo do transcendentalnog. Nije nalazio odgovarajuće tehnički zahtevne komade za svoj pijanističko-tehnički razvoj. Njegova muzikalnost je bila razvijenija od njegove klavirske tehnike. Iz tog razloga on sebi zadaje nov umetnički izazov, a rezultat je bio zapanjujuć. Ligeti iz sličnog razloga razmišlja o komponovanju svojih etida. Budući da je veoma kasno počeo da uči sviranje klavira (tek u četrnaestoj, a i tada godinu dana nije imao svoj instrument), upravo taj nedostatak tehničkog savršenstva ga je naveo na osmišljavanje novih tehničkih izazova. Ali kakvi su ti izazovi! Počeo je 1985. godine napisavši etidu koju je nazvao Désordre. Nomen est omen. Nastala je cela prva sveska sa šest etida. Iste godine započeo je i rad na Koncertu za klavir u (netipičnih) pet stavova. Rad na ovim delima tekao je temeljito, lagano, promišljeno, uz veliko obraćanje pažnje na detalje, akustičke efekte, začinjene izazovima koje dotiču granice mogućnosti savremenog pijaniste, ali i slušaoca-konzumenta novog zvuka. Dok je završavao Koncert 1987. godine, pauzirao je sa komponovanjem Etida. Već naredne tri godine nastaju tri nove etide, da bi drugu svesku kompletirao 1993. i 1994. godine sa još šest etida. Zanimljivo je da je upravo u ovom periodu nastala etida Coloana infinita koju je napisao u dve verzije, jedna je za mehanički klavir ili živog pijanistu ad libitum, a druga je pojednostavljena verzija samo za živog izvođača. Rad na trećoj svesci je takođe vremenski diskontinuiran, počinje 1995. a završava 2001. godine. Tokom rada na trećoj svesci, radi i na svojoj operi Le Grand Macabre, što se svakako reflektuje i u etidama.
Koliko je uticao na razvoj klavirske tehnike, toliko je pomerio granice i u muzici za čembalo i orgulje. Renesansa čembala i njeno, moglo bi se reći, uskrsnuće, dešavalo se upravo tokom XX veka. Klavir je svojom snagom, kao i raznovrsnošću tonske palete potisnuo svog pretka. Čembalo je svoje zvučne kvalitete dalo pod uticajem novog muzičkog jezika koji je njene mane pretvorio u vrline. Ligeti je ovom instrumentu posvetio tri kompozicije: Continuum, Hungarian Rock i Passacaglia Ungherese. Nastale su 1968. i 1978. godine, dakle znatno pre Etida, ali su već u sebi nosile zametak muzičke ideje koja će se kasnije otelotvoriti. Orguljama je takođe posvetio tri dela: Harmonies, Couleé i Volumina. Prve dve su čak i nazvane etidama za orgulje. Nastale su 1967. i 1969. godine, dok je Voluminu komponovao još 1961.-62.
Muzika Đerđa Ligetija tek počinje svoj samostalan život. Bez njega je već (ili tek) šest godina. Uz umetnost Ligetija vezuju se pojmovi poput mikropolifonije, zvučnih iluzija, sinestezije, ekstremnih dinamičkih vrednosti, ekstremna tempa izvođenja, entrelaksi, fraktali, lavirinti, mehanički klavir, groteska, ironija, Borhesove kratke priče, stroboskopi, Op-art,…..Umetnik XXI veka. I budućnosti. Ako je sačuvamo.
Dodaj komentar