Često slušamo u sredstvima javnog informisanje kako je neophodno bavljenje sportom i fizičkim aktivnostima u svrhu očuvanja i unapređenja zdravlja. Ali, da li ste se možda kao roditelj upitali koliko je fizička aktivnost važan faktor zdravlja kod vašeg deteta?
Po preporukama Svetske zdravstvene organizacije, nema donje i gornje starosne granice za bavljenje fizičkim aktivnostima. Ona je preporučena svima i u svako doba, u zavisnosti od ličnih karakteristika i zdravstvenog stanja. Za razliku od odraslih, kod kojih se fizička aktivnost uglavnom namenski sprovodi bavljenjem sportom i rekreacijom, deca je upražnjavaju i kroz igru, a efekti su mnogostruki po očuvanje zdravlja i pravilan rast i razvoj. Navike stečene od ranog detinjstva ostaju za čitav život i teško se menjaju. Zato ličnim pozitivnim primerom naučite dete da je fizička aktivnost deo svakodnevnice. Za vreme vežbi ubrzava se i stimuliše pravilno disanje, veće količine kiseonika se unose u organizam, ubrzava se rad srca i podstiče cirkulacija, pospešuje se rad mozga, povećava se imunitet i sprečava nastanak akutnih i hroničnih bolesti, sprečava se nastanak gojaznosti, razvijaju se skeletni mišići te se sprečava loše držanje i nastanak deformiteta kičmenog stuba, stopala… Redovna fizička aktivnost najbolji je čuvar zdravlja. Kroz sport, igru i druge fizičke aktivnosti, deca stiču samopouzdanje, upoznaju prijatan osećaj uspeha i socijalizuju se. Fizička aktivnost pomaže sprečavanje i kontrolu rizičitih oblika ponašanja kao što su pušenje, alkoholizam i zloupotreba psihostimulativnih supstanci i narkotika; tako se deca i mladi ljudi uče pravim vrednostima i zdravom načinu života.
Pored svih pozitivnih efekata na fizičko zdravlje kao i na pravilan rast i razvoj deteta, važno je istaći da se poboljšava kondicija, brzina, fleksibilnost, koordinacija i na kraju snaga i izdržljivost. Prijatan umor nakon fizičke aktivnosti obezbeđuje detetu brz i lak san koji uz poboljšanje cirkulacije krvi u mozgu i većeg dotoka kiseonika omogućuje bolju i dužu koncentraciju, lakše savlađivanje nametnutih zadataka, ubrzaniji proces razmišljanja i kombinatorike te lakše prihvatanje svake vrste izazova. Sve to rezultira pozitivnim stavom ka mogućim problemima i životu uopšte.
Imajući sve ovo u vidu, kako detetu sugerisati odabir sporta kojim će se baviti?
Treba poštovati detetovu ličnost i prepustiti detetu da iskaže svoje afinitete. Prisiljavanje na bavljenje sportom ili određenom fizičkom aktivnošću može proizvesti kontra-efekat kod deteta i odbojnost. Zadatak roditelja je da upoznaju dete sa različitim vrstama sportskih aktivnosti, a dete će već samo izabrati onu koja mu najviše odgovara. To je bitno da bi dete samo izvagalo svoje želje i mogućnosti uz poneki savet roditelja. Sasvim je normalno da dete u kratkim vremenskim intervalima menja svoja interesovanja te da često želi da promeni sport kojim se bavi. Za roditelje je tada bitno da ne podlegnu ličnoj ambiciji, a u takmičarskom smislu ni ambiciji trenera.
A šta sa povredama? Mogu li one uticati na rast i razvoj deteta? Postoje li neke opasnije od drugih?
Povrede kod dece se ne razlikuju bitnije od povreda kod odraslih učesnika u fizičkim aktivnostima i uglavnom se svode na povrede lokomotornog sistema (mišića, zglobova i kostiju). Najčešće se povređuje koleno koje, uz skočni zglob, u osi lokomotornog sistema trpi najveće opterećenje. Iako sportske povrede zauzimaju visoko mesto u redosledu učestalosti povreda, kod dece se na svu sreću dešavaju ređe i uglavnom su slabijeg intenziteta. Da bi se ta učestalost još više smanjila, od velikog je značaja kako preventiva tako i postupak neposredno posle povređivanja. Na povređivanje utiče nivo fizičke pripremljenosti, predhodna selekcija, adekvatnost borilišta i sportske tj. zaštitne opreme, kao i uticaj ranijih povreda. Ove povrede su, po svojoj prirodi, najčesće lake povrede, ali mogu napraviti velike probleme u odnosu na kasniju funkcionalnost i takmičarsku sposobnost, zbog varljivog uverenja da je moguće brže izlečenje nego što to dozvoljavaju prirodni procesi. Lečenje sportskih povreda je specifično, a ciljevi su tačno definisani: povređeni mora biti potpuno izlečen, a oporavak mora biti celovit, jer se, inače, rizikuje nastanak deformiteta ili ponovno povređivanje, koje je najčešće teže od prethodnog.
Dodaj komentar