S Renoarom razgovaram samo jednom godišnje. Svakog 25. februara. Tog dana je i njegov, a i moj rođendan.
Popijemo kafu iz šoljica od finog, kineskog porculana koje je on, još kao dečak, ukrasio crtežima. Kaže da je to radio svakodnevno četiri godine. Ipak, zahvalan je tim rokoko vinjetama na posudama. Ko zna koliko islikanih malih cvetova, idiličnih scena s pastirima i portreta Marije Antoanete mu je pomoglo kasnije da ostvari svoj impresionistički stil.
- Nazivam ga tvojim Impresionizmom, jer mislim na harmoniju vedrih tema i svetlih boja; mislim na dopadljivost, veselost i lepotu tvojih slika, prihvaćenih i u Salonu, a i u krugu ‘pobunjenih’ Impresionista. A neko je već i rekao da si možda jedini veliki slikar, koji nikada nije uradio tužnu sliku.
Renoar se često osmehuje. Posebno kada obema rukama prinosim usnama dragocenu šoljicu. Teši me da nije bitno ako mi ispadne i ošteti se, jer ih ima još mnogo. To ga podseti da mi priča o kafeu Gerboa, o ljubavnicama, modelima, praljama i bogatim damama, nagim ženama, o Luvru, o čudotvornoj promenljivosti Prirode, šumi Fontenblo, a onda i o prijateljima umetnicima. Često pominje Monea, Manea, Sislea, Pisara… Kada pomene Monea, zasuze mu oči i priseti se da bi bez njega odavno odustao od slikarstva..
U tim trenucima spusti ruku na moju, onako kao da mi poverava sećanja, a dodir mu je lak, kao poljubac.
Voli da prokomentariše moju garderobu. Uglavnom sam u crnom. Da, crno, ali to je kraljica svih boja, sam je to shvatio posle četrdeset godina izbegavanja da je istisne iz tube na paletu. Ticijan je, kaže, to odavno otkrio, ali njemu samom je trebalo vremena da izneveri pravila impresionista i upotrebi je.
- Stajala sam pred tvojim ‘Kišobranima’ u Nacionalnoj galeriji u Londonu i te nijanse crne, (ma kako zvučalo paradoksalno da crna boja ima nijanse), potpuno su me ubedile da si se zaista našao u ‘ćorsokaku’ iskušavanja svog Impresionizma u tom periodu i da ti je crna bila neophodna da izađeš iz začaranog kruga gubljenja oštrine crteža. Drago mi je da je to tvoja revolucija, izlaz iz klišea impresionističkog pristupa i da je to upravo i moja omiljena slika, koju si ti naslikao.
Iz godine u godinu izbegava da mi odgovori na jedno pitanje. Navodno, nekoliko sati pred smrt tražio je da mu donesu pribor za slikanje. Kada je odložio četkice i boje rekao je da mu tek sada neke stvari postaju jasnije, a onda ubrzo i umro. Zapitkujem ga često je li to romantizovanje biografije ili zaista svedočenje bližnjih o njegovim poslednjim mislima o svetu umetnosti?
Ne odgovara mi. Umesto tog, po ko zna koji put mi objašnjava kako je vezivao četke za reumatične, iskrivljene prste, da bi i u tom stadijumu bolesti mogao da slika.
A o rečima, mislima, o osećajima ćuti… Šta i da mi kaže, ako ne vidim sama?
Ne postoje teorije, tajne, pravila ni obavezni postupci u umetnosti.
Postoji dobar ukus, loš ukus,postoje ukusi i ukusi ali i slikarski ukus, koji se stiče nemim posmatranjem dosadašnjih ostvarenja u Umetnosti, subjektivno, kao što je i uživanje u životu, ali i suočavanje sa životom i svim lepim i tužnim promenama koje nosi.
Svaki slikar uostalom slika svoje vreme, pa makar ga i gubio tragajući na pogrešnom mestu.
Dodaj komentar