САМОГРАД

Саша Нишавић нам поново доноси дарове враћајући се из песничке потраге за смислом као из лова у ком је свако и ловац и ловина. Изнова се затиче у призорима скрнављења свега лепог и племенитог, у свакодневици и у сновиђењу, сведочећи општи пад, расуло, расап и растројство човеково, и упркос томе не губи веру у препород, преображење, у Бога и у Добро. Држи се за ону исту петељку – монашку молитву, и сам тихо појући, петељку на којој се држи и његов народ и читав свет. Самоград је певанија која сама настаје и утврђује се хиљадама руку, као у оном дивном, данас готово заборављеном обичају званом моба, када су се у слози и полету људи удруживали да пожњу жито, саграде кућу или пропуте пут. Или је песник Нишавић може бити у дослуху са чувеним чилеанским архитектом Алехандром Аравеном, (који је недавно гостовао у Новом Саду), чији је концепт полузавршене куће, коју власник потом по свом дограђује и завршава, постао познат у свету. Било како било – песник из Самограда на крају закључује да му на овом свету није остало ништа – осим Твоје руке Која ми ране вида. И свећу пали...

(Из рецензије Драгана Марковића)

 

Пјесме Саше Нишавића у збирци Самоград, као и у осталим његовим књигама, представљају примјер модерног пјевања и мишљења. Призоре из свакодневице, наоко једноставне, Нишавић пропушта кроз сопствену решетку језика, дајући посматраним призорима један дубљи, метафизички смисао. Нишавићеви стихови наводе нас да се дубоко замислимо над собом и судбином свијета, чији смо дио. Привидној свемоћи зла, монструозности насиља, Нишавићев лирски глас супротставља сопствену крхкост и саосјећајност. Једна пољска пјесникиња заговарала је да пјесме буду онолико дугачке, колико се може урезати на ауторовом челу. По нашем увјерењу, лирика Саше Нишавића испуњава овај строги, тешко достижни услов. Док читамо његове стихове, осјећамо бол, који је и пјесник осјећао, а потом га алхемијским поступком претворио у злато поезије.            

(Из рецензије Слободана Јовића)

Ћирилица, брширани повез, 76 страна