Koliko puta se dogodilo da pomislimo na prijatelja koga nismo čuli mesecima, a on nas baš u tom trenutku pozove? Nije retkost da se reč koju smo tekizgovorili, začuje sa televizora, a knjiga otvori na stranici čiji se tekst poklapa sa našim trenutnim psihološkim sadržajem. Snovi su ovde od naročite važnosti. Prosečnoj osobi se bar jednom u životu dogodi ono što je iste noći sanjala.
Jung je ovaj fenomen nazvao sinhronicitetom i odredio ga kao poklapanje dva ili više događaja između kojih ne postoje kauzalne veze.Ovaj fenomen se javlja u tri oblika: kao psihičko stanje koje je povezano sa spoljašnjim događajem; kao iskustvo koje se javlja u obliku arhetipskog sna i najzad, stanje povezanosti psihičkog sadržaja i budućeg događaja (istiniti, proročanski snovi).
Ovo su događaji koje u svakodnevnom životu nazivamo slučajnošću, a nauka ih odbacuje kao irelevantne.U ovoj vrsti istovremenosti odvijanja događaja od posebnog značaja je njihova sadržajna ili smisaona „koincidencija“. U knjiziSinhronizovanost: akauzalni vezivni principJung je izložio shvatanje po kojem ova vrsta funkcionalnog poklapanja unutrašnjeg i spoljašnjeg iskustva nije u vlasti principa kauzalnosti, nego je stvar unutrašnjih psihičkih stanja koja utiču na spoljašnje događaje. Upravo se stoga oni javljaju u trenucima koji su snažno emotivno obojeni kakve su životne prekretnice. U slučajevima sinhronizovanosti, stvari koje prividno nemaju međusobne veze stoje u vezi zato što dele zajedničko tlo unus mundusa ili jednog sveta – mitsku dimenziju koja se nalazi iza celokupnog života. Takvi događaji prenose funkcionalne simbole preko praga koji se nalazi između svesnog i nesvesnog.
Sinhronističke pojave ne odlikuje samo relativna istovremenost, već i njihov smisao Osećaj smislene povezanosti kakvo je recimo, naslućivanje odgovora na dugo postavljano pitanje, je ono što kondenzuje neuzročno povezane događaje u integralno iskustvo. Smisao nastaje iz sličnosti ili stvarne ekvivalentnosti spoljašnjeg i unutrašnjeg događaja. Često kontemplativni doživljaji imaju isti unutarnji i spoljašni smisao i zasnivaju se na temeljima sinhroniciteta Oni stvaraju osećaj čudnovatosti, straha, ređe smirenosti i oslobođenosti koja može da bude vezana za spoznaju o jedinstvenosti sa svetom, o sopstvenoj bezbednosti u naručju života. Ekvivalentnost na osnovu koje se doživi smisao može biti gotovo fotografsko ponavljanje ili anticipacija spoljašnjeg događaja putem unutarnje slike. Dešava se da ljudi koji prvi put dođu u neki grad znaju kuda treba da idu. Deja vu – već viđeno, verovatno nastaje iz anticipirajućih ali zaboravljenih snova.
Jung je pisao o pacijentkinji koja mu je pričala san u kojem je dobila zlatnog skarabeja. U tom trenutku na prozor je zakucala zlatna buba, prvi rođak starog skarabeja. Ova epizoda promenila je tok terapije. Drugi primer bio je onaj sa časovnikom sa klatnom koji se zaustavio u trenutku kada je umro pruski car Fridrih Veliki. Zaustavljanje časovnika i padanje ogledala smatraju se čestom pojavom u ovakvim situacijama. Ovome se mogu dodati i primeri „spontanog“ otvaranja vrata i prozora ili pucanja čaše u trenutku nečije smrti. Tako se kroz jezik simbola izražavaju krhkost i razbijanje zemaljske slike.
Ovaj koncept povlači za sobom pretpostavku da je čitav život suštinski povezan. Premda to nije prihvaćeno u zvaničnoj nauci, razvoj kvantne fizike i istraživanja procesne psihologije kreću se u ovom smeru. Ukoliko nam se dogodi ono što smo sanjali, treba da ostanemo spokojni - san je samo podsećanje da unutrašnja i spoljašnja stvarnost dele zajedničko tlo.
Dodaj komentar