Imagologija IV

Podele sveta treba shvatiti ozbiljno, u meri i na način na koji to činimo sa simbolima. U njima uvek ima onog prizvuka svetosti, ili bar nedodirljivosti, neupitnosti zbog koje se ne igramo binarnom logikom. U mnogo čemu to je put „skrnavljenja“ oveštalih slika koje omogućavaju da “sebe”/”nas“ i “njih”/”Druge” vidimo na propisane načine. Ali, šta ako u realnosti stvari nisu baš onako jednostavne kako nam od detinjstva govore, i ako je svet više od nečega što se može deliti na strane. Jer, suštinska podela sveta nije uvek bila ona, za nas uobičajena, na Istok i Zapad. U doba Renesanse osnovna konceptualna polarizacija Evrope bila je usmerena na Sever i Jug. Italijanski gradovi su se bez izuzetka smatrali centrima umetnosti, filozofije, govorništva i trgovine. Invazija na Italiju 1494. godine označila je početak perioda “varvarstva” - naseljavanje sa Severa koje je prekinulo procvat stvaralaštva. Pre no što je ovaj proces započeo, govorilo se o zaostalosti Severa, njegovoj opasnosti, o grubim ljudima koji svakog časa mogu doći i uništiti dugo stvarane centre Juga. Tako se pred kraj petnaestog veka Renesansa suočila sa “varvarstvom” Severa. Polarizacija Evrope na južnjačku civilizovanost i severnjačko varvarstvo bila je za ljude tog vremena nešto poput očigledne istine: Jugu je pripadalo sve “uzvišeno” i “plemenito”, a Severu sve “nisko”, “grubo” i “brutalno”. No, kako su se menjale okolnosti u kojima se Evropa nalazila, menjale su se i izmeštale geo-simboličke tačke “napretka” i “zaostalosti”, sve dok podela na Sever i Jug nije postala sasvim nefunkcionalna. Ovakva geografska perspektiva izložena je reviziji prosvećenih i donela modernu reorijentaciju kontinenta koja je proizvela Zapadnu i Istočnu Evropu. Zbog dugog nepoznavanja, Poljska i Rusija su mentalno odvojene od poznate Švedske i Danske i dovedene u vezu sa orijentalizovanim Balkanom i Otomanskom imperijom. Od perioda Renesanse do Prosvećenosti, evropski centri kulture i finansija pomereni su sa Rima, Firence i Venecije ka gradovima poput Pariza i Londona, pa je tako Volterova percepcija Evrope iz osamnaestog veka bila drugačija od geografije Makijavelija u kojoj je kao centar u šesnastom veku bila postavljena Firenca. Sada je centar sveta bio Pariz. Ova geografija kontinenta je pasivno nasleđena od Prosvećenih i ostala u upotrebi i danas. Tako je prosvetiteljstvo pomerilo stare centre i stare krajeve koje su naseljavali “varvari” i drugi “necivililzovani” i “zaostali” narodi severa negde na Istok, čime su konačno stvoreni evropski Istok i Zapad kakve poznajemo. Ujedno, time je otvoren novi prostor na kome su se mogli zamišljati stranci: opasni poput onih koji su nekada došli sa Severa, na šta su dodavane nijase kojima su ocrtavani kao “prljavi” i “lenji”, postajući svojevrsna obeležja onih koji dolaze sa Istoka. Dakle, Istok i Zapad je nemoguće fiksirati kao što je to nemoguće učiniti sa “napretkom” i “zaostalošću”, i to samo stoga što su svi oni konstrukti, ne deo sveta, već njegove slike