Pred kraj devetnaestog veka Hari de Vind je zabeležio da su za „savremeni“ svet „balkanske zemlje manje poznate od najcrnje Afrike“, a Tomas Forester iznašao analogiju između „zaostalih naroda Afrike koji čekaju blagodeti civilizacije“ i Balkanaca čija se „neukost i sujeverje moraju otkloniti civilizovanjem“. Vilijam Biti se tu „oprašta od civilizacije“, da bi „ušao u iskonsku pustinju gde je čovek još polu-varvarin.“ Putovanje u balkanske predele se u viktorijanskoj dnevnoj štampi ne preporučuje; ništa ne garantuje zaštitu od bandi; iznenadni ratovi i ustanci su poput prirodnih pojava; šokantni prizori koji ih prate se podrazumevaju; tu, na rubu kontinenta, rađa se mogućnost suočavanja sa „krajem civilizacije“- evropskim „srcem tame“.
Ovakvi primeri su brojni, oni su masovno proizvođeni, reprodukovani da bi održavali kontinuitet u repetitivnom lancu stereotipa, čije su noseće karike formirane u devetnaestom veku. To je doba obeleženo potragom za tačkom inverzije evropskih vrednosti, mestom na kojem civilizacija stoji naspram divljaštva, superiornost naspram inferiornosti. U ovoj idejnoj klimi, dovršena je simbolizacija Balkana, postavši nešto poput tamnog crteža na polarizovanoj mapi viktorijanskog sveta. Ukupnost idejnih kontrasta ovog doba, oblikuje društveni milje u kojem se težilo ovladavanju prirode, verovalo u vlastito zalaganje i moć, praktični i komercijalni duh, moralnu ozbiljnost. Da bi obezbedili evropsko samodefinisanje, Drugi, pojedinačni prostori i ljudi koji ih naseljavaju, su morali biti opterećeni vrednosnim geografijama i zamišljeni kao u-svemu-suprotni.
Ovakav tok razmišljanja o devetnaestom veku, neizbežno vodi susretu sa Senkom, starim psihoanalitičkim konceptom.
Svako Ja ima naspramnost koja ga određuje. Kastor ima Poluksa, Kain Avelja; doktor Džekil i mister Hajd, jedan drugoga, a Vendi je Petru Panu prišila senku, dopustivši mu novu karakternu integraciju. Što je manje utelovljena u pojedincu/kulturi, Senka se sa većom žestinom pripisuje Drugome, postajući sve tamnija, dobijajući sve veću gustinu. Prenet u kontekst društva i simboličke geografije, ovaj koncept otkriva kako neka područja mogu ispunajvati psihološku funkciju, obezbeđivanjem blokiranja neželjenih, sankcionisanih postupaka ili afekata koji ih proizvode. Ukoliko postoje latentni (simbolički, fantazijski) i manifestni (istorijski) Balkan, onaj prvi je Senka koju Evropa nalazi na svojoj zamišljenoj karti. Zato možda slikovitije nego Istočna Evropa održava psihološku funkciju kulturnog i političkog mračnog brata, dugog Ja u koji su smeštene potisnute osobine. Poput bića koje sadrži funkcije koje dominirajuća kultura označava kao inferirone, on je nužno opasan čak i u „neznaju“, „sirovosti“ „primitivnosti“. Zabranjene, potisnute karakteristike i aspekti kulture, projektovani su na prostor kojem se dalje pripisuju slabosti i nedostaci, ispunjenost defektnim, nepriznatim, ili otcepljenim delovima centra. Kao i na individualnom planu kada se elementi ličnosti projektuju na druge i na njima suzbijaju, ostajući neopaženi, a proizvodeći neku vrstu autonomnog i zamišljenog kompleksa, Balkan nastavlja da funkcioniše kao Senka - tamna strana Evrope, deo ne-sveta, pre nego stvarnosti. Kao stvarna naspramnost odabranih i negovanih elemenata kulture, on je tačka do koje se prostire jedna „bezbedna geografija“ bez rizika od kontakta sa simboličkom i kulturnom opasnošću, sa de Vindovom „najcrnjom Afrikom“; Foresterovom ne-civilizacijom, Bitijevom iskonskom pustinjom; on postaje predmet evropske želje, težnje za civilizovanjem, tačka inverzije i strepnje.
Dodaj komentar