Savremeno i uobičajeno određenje alhemije kao „primitivne hemije“ je idejni proizvod prosvetiteljstva. Zato i danas možemo čuti da je alhemija preteča savremenog poznavanja prirodnih zakona, demonska kćer fantastičnih recepata čiji tvorci nisu mogli utoliti žeđ za zlatom, te su okončali svoje „promašene“ živote u mračnim laboratorijama. Nema u tome ničega opskurnog, navodno neznanje, zamenilo je navodno znanje - alhemija se morala povući pred vladavinom progresa. Taj pogrešni, ili rudimentarni prosvetiteljski prevod nastavlja da živi u izgovorenom i napisanom; u leksikonima, udžbenicima, svakodnevnom govoru, smeštajući se u prve asocijacije o usponu prirodnih nauka.
Alhemija svoja značenja, odista nije otkrivala svakome, pa su već prva znanja o radu alhemičara bila podložna nagađanjima o flertovanju sa Đavolom i izletima u podzemni svet. Ta nagađanja, uostalom nisu ostala bez značenja. Reč je samo o pojednostavljenju i umnogome iskrivljenom prevodu onoga što su alhemijski adepti činili. Dovoljno je setiti se slika Hijeronimusa Boša, faustovskog nemira, užasnih bolesti koje je lečio Paracelzus, ili patnje sa kojom su se suočavali Jungovi pacijenti da bi se razumelo njeno trajanje. Već tu, gde se sreću Boš, Paracelzus i drugi, suočeni sa upitanošću o smislu; na mestu onoga što alhemičari zovu nigredo, prepoznaje se iskustvo pojedinca; otvara mogućnost da tama propusti svetlost; da alhemija oživi.
U istorijskoj perspektivi se malo toga može ubrojati u stabilno i sigurno znanje o alhemijskoj „nauci“, jer se ono dotiče i prepliće sa legendama, mitovima i menjanim slikama iskustva, izmičući beleženju i arhiviranju. Stvorile su je svešteničke veštine drevnih Egipćana, da bi se proširila po Bliskom Istoku, dotakla Indiju, stigla u Evropu, zadržavajući, na svom putu, Hermesa Trismegista – „triput velikog Hermesa“, kao osnivača. Tekstovi koje obuhvata Corpus Hermeticum, a čiji je deo Smaragdna tablica (Tabula Smaragdina) objavljuju da su otkrovenje, i koriste se kao tablice zakona. Rađajući se kao metod ispitivanja materije, obuhvatila je refleksije o mestu čoveka u Univerzumu; razvila kompleksan jezik amblematskog simbolizma i nalazeći filozofsku osnovu, uključila u svoja učenja religijske metafore.
Zajedno sa mitskom osnovom, alhemija ugradjena u svetske religije, u hrišćanstvu je postala nalik prirodnom ogledalu otkrivenih istina. Njen kamen mudraca koji proste metale pretvara u srebro i zlato, simbol je Hrista. Tumačenje islamskog ispovedanja vere, dalo je hermetizmu novu duhovnu osovinu.
U kasnoegipatskoj Aleksandriji poprimila je oblik koji suštinski nije menjala, i od tada je moguće posmatrati dva njena toka: zanatski, u okviru kojeg se „unutrašnji rad“ spominje tek sporadično; drugi koji metalurške procese koristi kao analogije, navodeći da se zapita postoje li ovi metali izvan pojedinca. Oba toka, spajaju se u praktikovanje istinskih potencijala duha i duše. Zato je skroviše i plodno tlo izvan laboratorija našla u umetnosti i psihoanalizi.
Dodaj komentar