Avantura duha | Avantura čitanja | Avantura pisanja

Изградња локалнe управe у Старој Србији и Македонији после Балканских ратова 1912-1913. године

У Балканским ратовима 1912–1913. године Краљевина Србија је ослободила тзв. Стару Србију и Македонију од османске власти. Балкански су ратови показали да надахнута мобилизација целог српског друштва – од обичног грађанства до највиших официра – може донети величанствени војни тријумф. Међутим, ови ратови су имали и своју другу страну: обелоданили су сукоб између цивилних и војних кругова око питања организације власти у ослобођеним областима. Војни кругови су ојачали у Балканским ратовима приписијући себи главну заслугу за њихово успешно окончање. Али, они нису представљали јединствени блок по свом односу према цивилним властима, државној политици и владалачкој кући. На једној страни били су официри из Врховне команде, који су руководили ратним операцијама. Они су били лојални краљу и престолонаследнику Александру Карађорђевићу и предлагали су петогодишњу војну управу у Старој Србији и Македонији, као прелазну етапу до потпуног увођења ових области у државно-правни поредак Краљевине Србије. Најмилитантнији део официра био је окупљен у полутајној организацији „Уједињење или смрт“, која је основана 1911. године. Та организација није презала ни од отворених претњи политичарима и легитимним цивилним властима у Србији уколико би само и помислили да не следе њену политику. Највећи број њених чланова чинили су некадашњи учесници Мајског преврата од 1903. године, чиме је започет процес коренитих промена у уставном и политичком поретку државе.

На другој страни, цивилне власти предводили су радикали, који су уживали парламентарну већину. Сматрајући новоослобођене области сфером свог утицаја и новим извором политичке и економске моћи своје странке, радикали су процењивали да у новоослобођеним областима треба конституисати цивилне органе власти, што би осигурало и њихову превласт у односу на војску и остале политичке странке и обезбедило победу на новим парламентарним изборима у Србији.

Процес изградње уставног поретка и локалних органа власти у Старој Србији и Македонији прошао је кроз неколико фаза: 1) прву фазу чинио је период изградње привремене управе на основу инструкција инспекторâ министарстава и Милорада Вујичића, начелника Полицијског одељења Штаба Врховне команде; 2) другу фазу чинио је период примене Уредбе о уређењу ослобођених предела од 14. децембра 1912. године; 3) трећу фазу чинио је период примене Уредбе о уређењу ослобођених области од 21. августа 1913. године.

Коначно, на основу посебног указа краља Петра I Карађорђевића од 1913. године, а на предлог Владе, почела је примена извесних делова важећег Устава Краљевине Србије у новоослобођеним областима. Тиме се желело показати да привремени правни режим у новоослобођеним областима има уставни основ. Почела је примена – у целини или ограничено – уставних одредаба које су се односиле на: облик владавине, државну веру и државну територију; уставна права српских грађана; државну власт; краља; Министарски савет; Државни савет, судску власт; државне финансије, државну економију и државно имање; Главну контролу, државну службу; цркву, школе и добротворне заводе; војску. Крајем децембра 1913. године министар унутрашњих дела Стојан М. Протић поднео је Народној скупштини Предлог закона о присаједињењу Старе Србије Краљевини Србији и управи у њој, заједно са мишљењем Државног савета о Предлогу закона. Међутим, Народна скупштина није стигла да гласа о њему све до избијања Првог светског рата 1914. године. Тако је у новим ратним и међународним околностима питање коначног уређења Старе Србије и Македоније изгубило приоритет у српској државној политици – све до окончања рата.

(Из књиге „Локална управа и развој модерне српске државе“.)

Dodaj komentar


VRH