Petar Josimović
Pre 35 godina Petar Josimović je komponovao ciklus klavirskih kompozicija koje je nazvao Muzičkim madrigalijama. Ove interesantne klavirske minijature su svojevrsne impresije i refleksije na neke misli koje su kao moto zabeležene u podnaslovu svake od njih. Prva madrigalija je Umetnost. Josimović je u njenom podnaslovu zabeležio: Umetnost je najveća radost koju čovek može sebi da priušti. Velika je to istina. Ona je ujedno i umetnikov raj i pakao, kako se to sjajno u njegovoj muzici očitava. Disonantne početne motive smenjuje širok konsonantan završetak misli. U tih nekoliko tonova sažeo je, gotovo lakonski, čitavu filosofiju svoje umetnosti. U Igri makabre : Stvaralac nikad ne umire. Delo ostaje. Stvaralac koji u sebi nosi potrebu za savremenim izrazom kroz koji se ipak prelama folklorno nasleđe predaka. Sasvim otvoreno u Vlaškoj igri, za koju kaže da je igra strasti i temperamenta. Na momente i u Dijalogu. .. U komadu nazvanom Barke talasaju se „večna treperenja, nemiri i slutnje“ oslikani prekomernim akordima i povremenom upotrebom hromatike. Jedinstvo suprotnosti krije se u tonovima pentatonske minijature Jin i jang, dok su Zvona „najdublja muzika trajanja“…
Uvid u stereotipe kojima se služe savremeni, strani i domaći mediji bi mogao navesti na pomisao da je Balkan simbolički maskulini prostor. No, dublji uvid u tekstove o njemu, pokazuje da iza govora o „ratnicima“ i „seljacima“, stoji složena proizvodnja penetrabilnog i simbolički femininog, pre nego geografski konkretnog i simbolički maskulinog prostora.
Preporučujem da, ako ste u stanju, doživite pedesetu i postanete većinski vlasnik ličnog života. Preporučujem da batalite Bali ili Puket i, da se, bar jedanput, zaputite negde, bilo gde, Moskovskim metropolitenom. Preporučujem da se u njemu ‘’’ladno’’ izgubite i pepustite bujici užurbanih Moskviča oguglalih na ikonografiju jedne značajne istorijske epohe..jpg)
Alhemijsko venčanje ili hemijska svadba je poslednji i najviši stupanj transformacije duše. Javlja se kao rezultat predanog traženja onoga što Ruland naziva „zvezdom u čoveku“, „imaginacijom“, ili „nadnebeskim telom“, a Paracelsus „kvintesencijom“. Zvezda za kojom treba posegnuti ne bi li se dovršilo delo je coniunctio oppositorum.
Sećam se da je bio april 1994. godine, poetičan, prefinjen, baš kao Botičelijeva ‘Primavera’. Noć blaga i plava, mamila je boga vetra Zefira da ponovi svoje veselo venčanje prelepom nimfom Florom. Okupili bi se opet rado i Merkur, Kupidon, tri Gracije, pa i senzualna Venera.
Nakon osnivanja prve azijske Republike, kinesko društvo je nastojalo da na sve načine raskrsti sa carskom prošlošću i stvori novu kulturu dostupunu svima. Ekonomska stabilnosti i klima prijemčivija za promene koje su karakterisale Šangaj, učinili su ovaj grad centrom moderne kineske kulture. Popularna muzika, film, radio nova pozorišta… zavladali su gradom. Stari oblici ponašanja, pa samim tim i razonode, smatrani su prevaziđenim, a ulaznica za ulazak u šangajsko društvo bilo je dokazati svoju modernost u ponašanju, stavovima i interesovanjima. Dok je kineska opera, jedna od zaostavština stare Kine, opstajala uprkos nastojanjima da se staro pozorište zameni modernim predstavama govorne drame, posete čajdžinicama su polako bile zamenjene posetama kući elektronskih senki, nad igranjem mađanga prevagnuli su odlasci u kazino i trkališta, a stare kineske tunike i široka odeća bile su skinute i zamenjene zapadnim odelima i pripijenim haljinama. I dok su se njeni očevi držali po strani od stranih đavola, nova kineska omladina, obrazovana u inostranstvu, uživala je u kontaktima sa strancima trudeći se da im na svaki način demonstrira svoja moderna shvatanja i ukuse. Kuće cvetova, nisu bile deo te priče.
Evo još jedne mogućnosti da smo imali Veliki san. Dete je u fizickom i duhovnom smislu deo svih nas. Kada se igramo i radujemo, kada nas iznenadi vlastita sposobnost fascinacije svakidašnjim i jednostavnim, dopustili smo da u nama oživi dete.
Tradicija Ordena Belog orla ustanovljena je u Kraljevini Srbiji 1883, a dodeljuje se za posebne zasluge prema kruni, državi i srpskom narodu. U velikom broju heroja nosioca ovog ordena, mali je broj heroina. Među ovim retkim je baronesa Evelina Skarlet Haverfild (Honorable Evelina Scarlett Haverfield), potomak čuvene škotske porodice sa plemićkom titulom. U Srbiju je stigla 1915, kao članica Bolnice škotskih žena za službu u inostranstvu (the Scottish Women’s Hospitals for Foreign Service), pa tako podelila velika stradanja i požrtvovanost u bolnicama u vreme Prvog svetskog rata. Ko je bila baronesa Evelina Skarlet-Haverfild, koja je svoju sudbinu vezala sa Srbijom, a za svoj večni počinak odabrala Bajinu Baštu?
Otac predstavlja muški princip. Simbol je Sunca i duha. On označava konvencionalne sile zakona i reda, nasuprot intuitivnim i instinktivnim moćima majke. Kao simbolička figura, zbog patrijarhalnog društvenog uređenja, važi za najviši autoritet i božanstvo.
Božur (mudan) odvajkada je zauzimao značajno mesto u tradicionalnoj kineskoj umetnosti, posebno u kaligrafiji i poeziji, gde je nazivan “izistinskim cvetom”, implicirajući time da su svi ostali cvetovi lažni. Kako to njegovo ime nagoveštava, božur je predstavljao samu caricu, odnosno “onu koja se izdvaja od drugih”. Koga onda simboliči predstavljaju ostali cvetovi?