Okcidentalizam
Okcidentalizam je diskurs o Zapadu koji uključuje naročit odnos prema ovom delu sveta. Istočnoevropski putnici reprezentacije o Evropi ne zasnivaju na pukoj inverziji orijentalizma, ali okcidentalizam izvire iz postupka orijentalizacije. Za razliku od Saidovog Orijentalizma istočnoevropski okcidentalizam ne postavlja pitanje moći i autoriteta nad Zapadom, već se oslanja na pitanje: „Ako je ovo Zapad, gde smo mi u odnosu na njega“? Ovaj suprotni pol je oslonjen na samookcidentalizaciju ; na naročito „evropsko“ slavljenje razlike; pozicioniranje u odnosu na Zapadnu Evropu kao naprednu, ili traženje zajedničkog duhovnog središta dve Evrope. Takvo identitetsko kolebanje može se okončati identifikacijom za Zapadom Evrope, ili pak slavljenjem Istoka kao prostora razvijenije duhovnosti, emocionalnosti, veće slobode.
Severinski Banat je obuhvatao teritorije današnjeg rumunskog Banata i Oltenije („Mala Vlaška“), a osnovao ga je ugarski kralj Andrija II (1205-1235) u cilju osiguranja jugoistočnih granica svoje države prema Bugarskom carstvu. Banat je, kao što je rečeno, pao pod otomansku vlast 1552. godine, a njegovi neosvojeni delovi su ušli u sastav Vlaške (delovi Oltenije), odnosno kneževine Transilvanije (lugoško-karansebeška oblast). Turci su na osvojenim teritorijama Banata organizovali Temišvarski vilajet, koji je ostao u sastavu Otomanske imperije do austro-turskog rata 1716-1718. Tada su Austrijanci, nakon što su proterali Turke i nakon što im je uprava nad Banatom potvrđena odlukama Požarevačkog mira, na oslobođenim teritorijama uspostavili takozvani Temišvarski Banat koji se nalazio pod direktnom upravom Bečkog dvora, a za njegovog guvernera je postavljen poznati austrijski vojskovođa grof Florimund Mersi. Istina, on više nije nosio titulu bana, ali je stari srednjovekovni naziv za ovu administrativno-teritorijalnu jedinicu - ostao.
Jedno od čestih pitanja otorinolaringologa, prilikom formiranja istorije stanja sluha pacijenta, jeste i pitanje mogućeg iznenadnog gubitka sluha na jednom ili oba uva.
У Балканским ратовима 1912–1913. године Краљевина Србија је ослободила тзв. Стару Србију и Македонију од османске власти. Балкански су ратови показали да надахнута мобилизација целог српског друштва – од обичног грађанства до највиших официра – може донети величанствени војни тријумф. Међутим, ови ратови су имали и своју другу страну: обелоданили су сукоб између цивилних и војних кругова око питања организације власти у ослобођеним областима. Војни кругови су ојачали у Балканским ратовима приписијући себи главну заслугу за њихово успешно окончање. Али, они нису представљали јединствени блок по свом односу према цивилним властима, државној политици и владалачкој кући. На једној страни били су официри из Врховне команде, који су руководили ратним операцијама. Они су били лојални краљу и престолонаследнику Александру Карађорђевићу и предлагали су петогодишњу војну управу у Старој Србији и Македонији, као прелазну етапу до потпуног увођења ових области у државно-правни поредак Краљевине Србије. Најмилитантнији део официра био је окупљен у полутајној организацији „Уједињење или смрт“, која је основана 1911. године.
Na prošlogodišnjoj Smotri stvaralaštva srpskih kompozitora održanoj na Ubu pojavio se jedan veoma zanimljiv mladi kompozitor. Izvodio je svoju trostavnu klavirsku kompoziciju, Balkansku svitu. Nizale su se tri impresije koje je ovaj žustri mladi pijanista izvodio sa velikim žarom. Vir, Legenda i Lavirint su pod prstima Veljka Nenadića raskrilili jedan nov, svež i uzbudljiv zvučni svet. Vrlo spretno pijanistički izvedeno, s velikim muzičkim ukusom utkan narodni melos začinjen imepresionističkim momentima, bravuroznim kaskadama…
Evropa je od XV bila veka prostor istorijskog vrtloga, intenzivne političke, vojne, ekonomske i, uopšte kulturne delatnosti, te su u vezi sa njom naročite vrednosti kodirane kao univerzalne i definišuće..jpg)
Prvi, spoljašnji sloj mandale predstavlja princip opažanja. Te ravne, lako uočljive ivice, zapravo su spoljašnjost; ono što prepoznajemo kao „stvarni svet“, što nazivamo realnošću i uzimamo zdravo za gotovo. Spoljašnji zid je najjednostavniji oblik našeg zemaljskog postojanja. U njemu nema mesta za kontakt sa stvaralačkom energijom, a još manje za uranjanje u nepregledne prostore unutrašnjih svetova. Ali, već blizu granice tog sveta, osetićemo kako nas peku vrhovi plamenih jezika. Drugi sloj načinjen je od plamena, od pročišćujuće vatre koja vodi ka volji. Volja se graniči sa unutrašnjim krugom, što je izvan prostornih određenja, ali dotiče oprostoreni svet. Ona je simbol identiteta subjekta saznavanja i subjekta htenja; ona je drugi sadržaj duha koji na tibetanskim i hinduističkim prikazima prepoznajemo kao božanstva. Ovde se osmehuje Čenrazi, pa i sam Buda; njen deo postaju učitelji poput Milarepe; na nju čekaju Budini prosjaci. U hinduizmu, tu su neki od desetina miliona bogova, veselih ili mračnih, spremnih da odapnu strele u srce iluzije. Krišna i Rada; Šiva i Kali; Hanuman, Kamadeva i Lakšmi slobodno se kreću po hodnicima ljudske volje. Ona je ključ kojim se otvaraju kapije prepoznavanja, znanja i gospodarenja.
„Sviraj kako ti kažem, a ne kao što ja sviram” učio je Betoven svoje učenike. Prema učenicima je bio konzervativan ali se sam isticao veoma slobodnim izvođenjem. Ni jedno delo nije odsvirao na isti način. Čovek koji je umeo da publici na svojim klavirskim koncertima izvođenjem istera suze na oči, morao je da se povuče u svojim najplodnijim godinama. Betoven je počeo da gubi sluh u svojim dvadesetim godinama i prognoze nisu bile dobre. Stanje se tokom godina pogoršavalo i sve je to uticalo na njega i njegovo ponašanje. Mučila ga je činjenica da ne može jasno da čuje neke tonove. Tokom godina postaje plahovit i ponekad nekontrolisanog ponašanja. Počeo je da fizički uništava klavire, tako da se i ne zna tačan broj klavira koje je na svojim koncertima uništio. Kažu da je znao da isprazni mastionicu u klavir.
O čuvenom vođi Huna, Atili – „Bičju Božjem“ (434-453) se zna da je bio jedan od najvećih i najsurovijih vojskovođa starog veka, čije je vojničko i političko delovanje bitno uticalo na ubrzavanje procesa raspada Zapadnog Rimskog carstva i antičke civilizacije. Samo da pomenemo činjenicu da su pod njegovim vođstvom Huni žarili i palili i Panonskom nizijom i Balkanskim poluostrvom, te da je u tom smislu Atila važna ličnost ne samo u opštoj istoriji čovečanstva, nego i u istoriji našeg geografskog prostora. Njegove horde su uništile antičke gradove sa naših prostora, među kojima čuveni Naisus (Niš), mesto rođenja Konstantina Velikog, toliko pominjanog ove godine u vezi proslave 1300 godina Milanskog edikta, zatim Viminacijum, grad koji se i dalje „otkriva“ ispod plodne zemlje Kostolca i okoline, pa Sirmijum, Singidunum i druga rimska naselja sa teritorije naše zemlje. Nećemo se zadržavati na tim događajima, tragičnim po stanovnike pomenutih gradova, zato što bi samo ponavljali već znane stvari o poslednjim trenucima njihovog bivstvovanja.