Avantura duha | Avantura čitanja | Avantura pisanja

Erotični Balkan

Uvid u stereotipe kojima se služe savremeni, strani i domaći mediji bi mogao navesti na pomisao da je Balkan simbolički maskulini prostor. No, dublji uvid u tekstove o njemu, pokazuje da iza govora o „ratnicima“ i „seljacima“, stoji složena proizvodnja penetrabilnog i simbolički femininog, pre nego geografski konkretnog i simbolički maskulinog prostora.

U devetnaestom veku, kada je počelo „otkrivanje“ Balkana, drugi je oživljavao kroz putopise i udžbenike, a njegovi vizuelni prikazi omogućavali su stvaranje distinkcije između civilizacije i necivilizacije. Tekst prikazuje druge kao rezultate neiskvarenosti usled odsustva civilizacije, ili delovanja hibridnosti. Ali, ovo je neizostavni deo duha devetnaestog veka. Ono što se nije poznavalo bilo je privlačno i stoga, zavređivalo mesto u popularnoj književnosti, udžbenicima, enciklopedijama. Prisetimo se samo kako su, recimo, Knoks i Gobino stvorili klasifikacije i sistematizacije primitivnih i hibridnih Drugih. Ovakva praksa je bila primenjivana i na geografski evropska područja koja se iz političkih, ili fizičko-geografskih razloga nisu mogla upoznati ranije.

Kako je u srcu logike teritorijalnog posedovanja i proizvodnje drugih kojima se konstituiše sopstveno, ekonomija želje neodvojiva od seksualnosti, drugi mora biti erotičan. No, za razliku od klasične kolonijalne erotike koja nudi prizore strastvenih, divljih Drugih, mračne, opasne i neograničene seksualnosti, engleski putnici, u poslednjim decenijama Osmanske imperije, predstavljaju Balkan kao penetrabilno područje. Na istorijskom i političkom nivou, ovo postaje jasno kada se uzme u obzir da je bio deo puta za Indiju – dragulj u kruni imperije. Stoga je morao biti učinjen simbolički femininim prostorom. Balkanom su se zato kretale idealizovane figure orijentalnih žena; neodoljivi muškarci „poput Petka iz Robinzona Krusoa“, dok su se istovremeno bezuspešno podizali ustanci i vodili ratovi.

Muškarci su „zgodni“, „grube pamučne košulje padaju preko njihovih golih ramena“. Putnici ih posmatraju dok rade u polju ili upravljaju zapregom. Robert Knoks ne propušta da primeti „snažne vratove“ i „maljave grudi“, „nežno spuštanje grubog platna preko preplanule kože“. Iako je reč najpre o homoerotskim slikama, za njima ne izostaju ni one nagoveštaji putenih žena zatvorenih u privatnu sferu. Žene ili, muškarci prerušeni u žene, ulaze u hareme – „institucije“ koje putnik priželjkuje.

Izdvajanje i zaustavljanje ovakvih i sličnih prizora omogućava da se oni uspostave kao predmet želje. Umesto uobičajene, u kritičkim tekstovima neretko isticane figure nepromenljivog, maskulinog Balkana, ove predstave sažimaju logiku privlačnosti posmatranog tela. „Aktivno“ iskustvo gledanja zaustavlja pasivno telo koje je moguće preuzeteti i posedovati, zabeležiti u memoarima, dnevnicima i putopisima koji otkrivaju penetrabilnost rubova evropskog kontinenta.

Dodaj komentar


VRH