Tradicija Ordena Belog orla ustanovljena je u Kraljevini Srbiji 1883, a dodeljuje se za posebne zasluge prema kruni, državi i srpskom narodu. U velikom broju heroja nosioca ovog ordena, mali je broj heroina. Među ovim retkim je baronesa Evelina Skarlet Haverfild (Honorable Evelina Scarlett Haverfield), potomak čuvene škotske porodice sa plemićkom titulom. U Srbiju je stigla 1915, kao članica Bolnice škotskih žena za službu u inostranstvu (the Scottish Women’s Hospitals for Foreign Service), pa tako podelila velika stradanja i požrtvovanost u bolnicama u vreme Prvog svetskog rata. Ko je bila baronesa Evelina Skarlet-Haverfild, koja je svoju sudbinu vezala sa Srbijom, a za svoj večni počinak odabrala Bajinu Baštu?
Evelina Skarlet (1867-1920), kći Vilijema Skarleta (William Scarlett, 3rd Baron Abinger), trećeg barona Abingera i baronice Helen Magruder rodila se 1866. na porodičnom imanju Inverlohi (Inverlochy), koje se nalazilo tri milje od Fort Vilijama (Fort William), u podnožju najviše škotske planine Glen Nevis. Lepa, slobodarskog duha i sportskog karaktera princeza Skarlet je provela detinjstvo sa trima sestrama u bajkovitom planinskom delu Škotske, kroz koji je proticala reka Lochy. Iako su Evelinu guvernante sa kojima je putovala podučavale stranim jezicima, ona je volela jahanje i odlazak u lov po divljinama škotskih planina.
Udala se mlada i imala dva sina u braku sa majorom Haverfildom, čije je prezime zadržala i nakon preudaje za pukovnika Blegija. Kao aktivna potpredsednica sufražetskog udruženja borila se za ravnopravnost žena, pa tako je postala članica britanske ženske dobrovoljne organizacije, koja je bila podrška Ženskom odredu za hitnu pomoć i Ženskom dobrovoljačkom rezervnom odredu.
Jahanje i bavljenje lovom dali su joj fizičku kondiciju, a škotsko poreklo odlučnost i vodilju za hrabre poduhvate. Za Evelinu kažu da je bila impulsivna, ali humana i vrlo nežnog srca. Saosećala je sa patnjama drugih ljudi, bila otvorenog karaktera, srčani borac protiv svake nepravde ili okrutnosti. Kao jedna od najaktivnijih i najhrabrijih žena u sufražetskom pokretu bila je proganjana i zatvarana. Evelina je učila jahanje u tradicionalnoj škotskoj školi, a za učitelje je imala na daleko poznate jahače. Dolazak u Srbiju dao joj je slobodu i priliku da se dokaže, na šta je ona uzvratila ljubavlju i plemenitošću. Kako je poticala iz aristokratske porodice, mnogi su mislili da Evelina neće izdržati težinu zadatka bolničke misije u Srbiji. Srpski oficiri su joj se divili, a pukovnik Dragomir Nikolajević joj je odao priznanje da je vešt i hrabar jahač. Gospođa Haverfild je posle Valjeva i Kragujevca, radila u Mladenovcu, potom prešla u Lazarevac, gde je kao administrativni rukovodilac Bolnice škotskih žena pomogla osnivanje nove bolnice, organizovala transport, smeštaj, snabdevanje hranom… Bolničko osoblje je radilo prekovremeno, a ponekad do duboko u noć. Lazarevačka bolnica sa dvesta postelja je bila smeštena u nekoliko kuća, na privatnim posedima, u krčmama i hotelu ‘Okean’.
Leto je svima donelo olakšanje i više vremena za druženje, pa bi britanske misionarke ponekad otišle do Vrnjačke Banje ili obišle srpske manastire, što je za njih bilo pravo malo hodočašće. U znak zahvalnosti za plemenita dela Bolnice škotskih žena, srpski narod je u vreme rata sazidao jednu spomen česmu u Mladenovcu. Osvešćenje spomen česme 7. septembra 1915, okupio je savezničke predstavnike, članove britanskih misija i brojne srpske oficire i vojnike. Među njima bila je i dr Elsi Inglis u pratnji Eveline Haverfild i drugih članica Škotskih žena.
Dodaj komentar