Postoje umetnici koje i volim i čiji me život inspiriše - slikari i kompozitori, vajari i pisci, nezavisno od poetike ili epohe. Interesuju me njihove navike, biografske činjenice uopšte, ne samo umetnički postupci. Na primer Šile, sa njim često vodim razgovore. Evo kako je tekao naš poslednji razgovor.
- Imamo nešto zajedničko - kažem Egonu.
Egon ćuti, crta konture mog lica… s desnom nogom na hoklici, dok levom rukom pridržava tablu štafelaja. Ne koristi gumicu za brisanje. Ako pogreši, a to se retko dešava, cepa papir i počinje novi crtež. Povremeno ipak pogleda preko svog desnog ramena u veliko ogledalo, iako sam trenutno ja model. Upozorili su me da je Narcis, ali ko nije?
- Bili smo i ti i ja nepoželjni na Akademiji, svako na svojoj naravno, zatim i izbačeni.
Egon izdiže desnu obrvu, a levom rukom, kao na autoportretima, gestikulira iz nekog razloga, oblikuje slovo V u vazduhu. Ali ja ne prestajem da mu se poveravam.
- Zbog peticija!… I ja sam ih pisala, uostalom kao što si i ti pisao, čini mi se iz pomalo sličnih razloga. Zar te je profesor, jedva čekajući da odeš, zaista na kraju nazvao „seronjom kog je sam đavo doveo“?
Egon klima glavom, a pramenovi njegove kose lelujaju nad čelom.
- I ja sam pretrpela neke uvrede, naravno, primerenije mom vremenu. Eto to nam je zajedničko, mada sam sigurna da bismo se još negde “pronašli” - prekidam priču na trenutak, jer vidim da mi uporno posmatra usne.
Ne želim da pogreši, ćutim. Kada se pokrenuo i uzeo boje, ohrabrena činjenicom da će crtež koji radi pretvoriti u akvarel, nastavljam da zapitkujem.
- Imam utisak da si ženama uvek bio dalek… nedostižan, zatvoren. Sve te nage žene, tvoji modeli, a prepuštene posmatračima i pritajenim voajerima. Pa, čak i onaj zaista efektni zagrljaj „Ljubavnika“, (muškarac si nesumnjivo ti), ne izgleda kao sjedinjenje u strasti… Ta lepa, zgodna žena se bori grčevito da ti priđe, ali unapred zna da ćeš ti opet očekivati samo isijavanje nagote, tren svetlosti iz njenog erosa, zar ne? Mada, moram ti priznati da otkad znam za tu tvoju sliku, puštam kosu – namigujem mu i on zna da to nije istina.
- A eto… ne volim dijagnoze, koje nametnu biografski podaci i slobodni istoričari umetnosti.
Znam za tvoje dopisivanje sa majkom, verujem da si se osećao odbačenim, da ti je bila potrebna njena nežnost, a ona je bila neobično hladna prema tebi… ali ne verujem da to mora da ima presudni uticaj na tvoje umetničko izražavanje! U ljubavi, možda… Nije mi baš jasno zašto si tako ishitreno odlučio da napustiš Vali i oženiš Edit? Pa, još uz sve to ponudiš Vali da u ime dobrih, starih vremena, jednom godišnje imate zajednička putovanja. Rekla bih da je to raskalašno, vrlo!
Egon se smeška, pomalo drsko i opčinjena njegovim mističnim šarmom ipak se prisećam i one najbuntovnije strane njegovog rada.
- Ne verujem takođe da si radio crteže nage dece usled pornografsko-pedofilne devijacije uma… da, sudili su ti, sve to uznemirava društveni moral, ali mislim da si radovima govorio o sasvim drugoj vrsti analize dečije intime. U svakom slučaju, bolje je što nisi posle tog suđenja i jedva izbegnute robije nastavio da se baviš istom tematikom. Nekako… mene više rastužuje ta tvoja faza, nego što inicira moralne osude…
Egon je zaustio, kao da je hteo nešto da mi odgovori, onda je opet bacio brz pogled na svoj odraz u ogledalu i bilo mi ga je zaista žao, jer u tom trenutku odraza nije bilo… Samo mrak.
Pokrenula sam ga opet, nostalgičnim uzdisajem.
- Volela bih da je i Klimt sada ovde… eh, mogu samo da zamislim kako si se osećao kada ti je on sam priznao da su ti crteži bolji od njegovih! Nepravedno je sve to… tvoja prerana smrt. Zanima me šta bi radio posle one faze slikanja pejzaža, kuća, drveća… mada ja u svakom tvom drvetu ipak vidim i sve one aktove, prelomljene linije, istaknute kosti i opuštene kože… – bacih pogled na tablu i crtež - a vidim, ostavićeš me u tvom prepoznatljivom koloritu. Oker, crvena, umbra i crna i malo zelene.
Egon je odložio četkice, zatim isprepletao prste, zastao naspram ogledala, malo se protegao i potom me pogledao kao da je konačno spreman da čuje šta me sve zanima o njemu i zašto. A ja sam u njegovoj tek rođenoj volji već osetila smrt Genija. Ne zbog činjenice da je jednom umro od jakog gripa, niti zato što mu je samo tri dana pre toga umrla Edit u šestom mesecu trudnoće od iste vrste gripa… ne zato što je znao da i njega čeka grob već što je, kažu, ta preostala tri dana svog života neprestano crtao Edit.
Dokusurila ga je ona sila koju je neumorno i beskompromisno predstavljao na svojim slikama i crtežima: Objedinjenje želje za životom, do erotskog naboja i očigledna, uvek prisutna smrt, u istoj tački svetosti čina stvaranja i uništenja.
Dodaj komentar