Manuskript

Лирским доживљајем света, доминантним темама и стилском префињеношћу, књига песама Береникина коса Данице М. Савић богата је надградња поетичког круга започетог претходном песничком књигом Ета Carinaе. Тежиште певања и даље је на јединственом егзистенцијалном, културолошком и духовном искуству бића жене, али је радијус поетског гласа проширен и песничким промишљањем друштвене тематике.  Питања екологије, угрожених врста, фемицидности и слична, истичу критички тон према актуелној слици света.

Иако стварност опевава са становишта остензива „сада“ и „овде“, ауторкин лирски глас је дубоко укорењен у искуство мита. Певањем о сталној поновљивости, у песмама ове књиге разврстаним у 7 складно обликованих циклуса, неретко се губи граница између лирског субјекта који одолева изазовима модерног доба и његовог митског пандана. Отуда се Береника, Брисеида или Персефона јављају као архетипске константе женског искуства. Подвргнут изазовима „вечно женског“ начела у овој песничкој књизи, поричући категорије времена и простора, на историјски и цивилизацијски већ доживљеном искуству, песникиња баштини традицију на нов и аутентичан начин.

Поред песничког преображаја митских матрица, њиховог утеловљења у савремену стварност, свет и живот, битна карактеристика ове поезије је дискретан интелектуализам. Препознатљив је по поступку реферисања или цитирања песника или филозофа чије је песничко искуство наслеђено из даље или ближе прошлости, на пример, од Овидија и Борхеса, од Превера и Кортасара, Црњанског и Кавафија, од Хегела, Расела и Камија, Одна, Миљковића и Орлића... Књига песама Береникина коса песничкој јавности представља свеж и посебан глас зреле песникиње.

(из рецензије Нине Живанчевић)

Књигу препоручују: др Нина Живанчевић, др Милан Миљковић

Латиница, тврд повез, 72 стране.

Роман Лутка уверљиво описује предратни и поратни живот, као и саме ужасе Другог светског рата, међу којима се упечатљивошћу посебно издвајају логорске епизоде. Међутим, ратне трауме, дубоко болне, нису једине. Породица сликара Томислава, главног јунака романа, тешке ратне дане проживљава раздвојена. Томислав је снове о богатству потрошио још као студент због уживања у дражима градског живота изгубивши љубав из младости. Осим што кидају породичне везе, ужаси рата односе и сећања. Као ратно сироче, Јелена, једна од јунакиња у богатој галерији ликова романа, о својој прошлости сазнаје на основу ујакових прича. Топос породичне куће, трагедију њеног напуштања и чежњу за повратком у њено заштитничко окриље, приповедач лајтмотивски варира дајући овој приповести меланхоличан и, на тренутке, потресан тон. О покиданим личним, породичним и друштвеним везама сведочи, колико и сами учесници, дрвена рукотворина – лутка – која повезује различите генерације. Приповедач, носталгијом према прошлом времену и породичном животу, стишаним лирским тоном, који је истовремено и дубоко осећање и приповедни поступак, роман гради као мозаичну структуру чији вешто вођени приповедни меандри доприносе динамици и изражајности фабуле. Једноставношћу пленећи пажњу читаоца, Лутка је веродостојни сведок трагичног времена у коме су садржана сва времена људског живота.

У занимљивом и читалачке пажње вредном роману, писаном у епистоларној форми, Биљана Вујичић се обраћа непознатом пријатељу/читаоцу, говорећи о оним осећањима која вероватно  деле  сви  имигранти, без обзира на земљу из које су дошли или на ону у којој су се обрели. Ауторка не поставља питања, не даје одговоре, не нуди решења. Она тихо, на приповедно сугестиван начин, реченицом искусног приповедача,  личну  причу  појединца  преображава  у  општу  идеју о тежини и искушењима живота на међи.  Бити странац је ситуација на коју  се  човек  ипак некако навикне.  Али  бити  домаћи  странац   је стање  које  појединца,  па  и  читаве генерације, обележи за цео живот. Ово је роман у коме ће се препознати они  којима  сета није непознато искуство, али и сви који траже смех, сви који би да оду, као и сви који би да се врате.

Ћирилица, тврд повез, 196 страна

Лепе,  у литературу  зналачки преведене  животне и  животодајне  приче  зрелог  приповедача  Љубице  Ненезић, у  ствари су прикази из живота и о животу. Отуда и утисак да ауторка није ни причала ни наметала своје приче већ су се оне, свежином обојене и језички колоритне, саме наметнуле и испричале. Зато  их  можемо  повезати  поетолошки  са  поетиком  кинематoграфије тзв. „биоскопских“ филмова, јер  су  ове приче, у ствари, један  животни  карусел на трагу Оноре де Балзакове „људске комедије“. А комедија мало кад не повуче у дубљу драматику, па хуморна уста остану згрчена и  са осећајем горчине. Реализам у поступку као  да је простонародни, па  га  зато  и  повезујемо са поетиком  „биоскопског“ филма. Јер, то је  заправо  филм  за  гледање, слојевито отворен и доступан. Иако  је  ауторка  истанчани  мајстор  у  економији  нарације, ортогон  њене медитације је увек – човек, било као јединка или као колективни „јунак“. И то  у социо-психолошком  распону  од  честитих, душевних жена, па до шаренолике, тако вешто одсликане групе људи, који се, у претешким  временима, нама  тако  још  блиске  прошлости, боре и храброшћу, а још  више  духом, да преживе. Причом  о  обичним људима, Љубица Ненезић тематски обнавља српску приповетку. Ону која је нама  самима  слична, али и времену у коме живимо, бар у две хронотопске равни: какви смо били  некад и какви смо, ако не  баш  сада, онда такорећи јуче. 

Ћирилица, тврд повез, 136 страна

У књизи микро-прича Јованке Јелић Иза жалузина, изнедреној из ауторкиног раскошног поетског имагинаријума и богатог животног искуства, читалачким сладокусцима су предочене лепоте и дражи приповедне сажетости. Три циклуса вешто повезаних микро-прича, обједињених тананим валерима урбане митологије и духовитом скициозношћу, приповедачки су израз упечатљивог и дубоког понирања у људску психу.  

Понекад на ивици гротеске, ауторка читаоцу немилосрдним  али сверазумевајућим хумором, поетски префињено предочава своју слику света.  У њој лако препознајемо и сопствену судбину.

Значењски богати, стилски бритки, ефектни завршеци ових микро-прича читаоца шокантно отрежњују од наивности или заблуда,. Прожет духовитом незлобивошћу, приповедачки глас читаоца надахњује надом и спокојем, такорећи зачудно,  оздрављује његову способност емпатије. Сета или чак горчина обичног, свакодневног живота, дочараног у овој књизи, повлачи се пред топлином ауторкиног лековитог хумора.

Ћирилица, тврд повез, 154 стране

Prva knjiga Verice Prede Prevere je organska pesnička celina sastavljena od manje primetnih ili jedva primetnih  utisaka i slika  iz svakodnevnog života. Radoznalim i pronicljivim okom posmatrajući stvarnost u sebi i oko sebe, pesnički subjekat je posvećen lirskom opisivanju i promšljanju  spoljašnjih podsticaja i unutarnjih preispitvanja, ispitivanju sveta ovostranosti i onostranosti. Takav pristup, kaledioskopskim razvijanjem otisaka nastalih iz fenomenoloških slika i utisaka, pesničkom glasu omogućuje dubinu i smislenost. U šest ciklusa knjige, pred očima čitaoca pomalja se autentičan pesnički glosarijum koji, osim sadržinskog obilja pokazuje i vešto oprobavanje izražajnih mogućnosti pesničkog jezika i forme.

Prva knjiga Verice Prede Prevere je organska pesnička celina sastavljena od manje primetnih ili jedva primetnih  utisaka i slika  iz svakodnevnog života. Radoznalim i pronicljivim okom posmatrajući stvarnost u sebi i oko sebe, pesnički subjekat je posvećen lirskom opisivanju i promšljanju  spoljašnjih podsticaja i unutarnjih preispitvanja, ispitivanju sveta ovostranosti i onostranosti. Takav pristup, kaledioskopskim razvijanjem otisaka nastalih iz fenomenoloških slika i utisaka, pesničkom glasu omogućuje dubinu i smislenost. U šest ciklusa knjige, pred očima čitaoca pomalja se autentičan pesnički glosarijum koji, osim sadržinskog obilja pokazuje i vešto oprobavanje izražajnih mogućnosti pesničkog jezika i forme.

Ova knjiga je uzbudljiva i zabavna priča o odrastanju četvorice Beograđana tokom burnog perioda novije srpske istorije koji su obeležili dramatični događaji, od Titove smrti, preko demonstracija, ratnih godina i bombardovanja, zaključno sa atentatom na Zorana Đinđića. Priča govori i o svima nama, našim malim životima u senci velikih istorijskih događaja. Ispričana je glasom kojim se srpska književnost s pravom može ponositi. Pripovednim glasom Aleksandra Marčićeva, koji se koristi artefaktima svakodnevice koje smo voleli: modnim trendovima koje smo pratili, utakmicama na kojima smo navijali, knjigama koje smo čitali, filmovima koje smo gledali, pesmama koje smo pevušili – kako bi oživeo duh minulih vremena i uspostavio svet u kojem smo do nedavno živeli.

Latinica, broširan povez, 350 strana