Manuskript

Роман У потрази за Рибером Марка Мил Поповића читаоца суочава са вечитом темом трговине, фалсификовања и кријумчарења уметничких дела. Главног јунака, историчара уметности Душана Арменског, аутор сигурном руком води кроз лавиринте тајни, интрига и обмана, лажи и убистава.

И у књизи, Чувари кључа, Поповић је веран идеји да је уметност најузвишенији идеал, предмет вере и веза са праисконом. У новим авантурама Душан Арменски трагa за вековима чуваном реликвијом и тајном. Расветљавајући прошлост и садашњост, укључујићи и искушења династије Лазаревића, Бранковића и краљевске лозe Карађорђевића, роман се ипак завршава тријумфом и победом добра.

Поповић наглашава да увек постоји и зло које је непромењено, иако се мењају његови починиоци. У форми трилера, једноставним и убедљивим стилом и језиком, као и у претходном роману, аутор води радњу на више истовремених планова и, као да је време стало, појачава утисак свевремености уметничког стваралаштва.

Ћирилица, броширани повез, 220 страна

Саша Нишавић нам поново доноси дарове враћајући се из песничке потраге за смислом као из лова у ком је свако и ловац и ловина. Изнова се затиче у призорима скрнављења свега лепог и племенитог, у свакодневици и у сновиђењу, сведочећи општи пад, расуло, расап и растројство човеково, и упркос томе не губи веру у препород, преображење, у Бога и у Добро. Држи се за ону исту петељку – монашку молитву, и сам тихо појући, петељку на којој се држи и његов народ и читав свет. Самоград је певанија која сама настаје и утврђује се хиљадама руку, као у оном дивном, данас готово заборављеном обичају званом моба, када су се у слози и полету људи удруживали да пожњу жито, саграде кућу или пропуте пут. Или је песник Нишавић може бити у дослуху са чувеним чилеанским архитектом Алехандром Аравеном, (који је недавно гостовао у Новом Саду), чији је концепт полузавршене куће, коју власник потом по свом дограђује и завршава, постао познат у свету. Било како било – песник из Самограда на крају закључује да му на овом свету није остало ништа – осим Твоје руке Која ми ране вида. И свећу пали...

(Из рецензије Драгана Марковића)

Пјесме Саше Нишавића у збирци Самоград, као и у осталим његовим књигама, представљају примјер модерног пјевања и мишљења. Призоре из свакодневице, наоко једноставне, Нишавић пропушта кроз сопствену решетку језика, дајући посматраним призорима један дубљи, метафизички смисао. Нишавићеви стихови наводе нас да се дубоко замислимо над собом и судбином свијета, чији смо дио. Привидној свемоћи зла, монструозности насиља, Нишавићев лирски глас супротставља сопствену крхкост и саосјећајност. Једна пољска пјесникиња заговарала је да пјесме буду онолико дугачке, колико се може урезати на ауторовом челу. По нашем увјерењу, лирика Саше Нишавића испуњава овај строги, тешко достижни услов. Док читамо његове стихове, осјећамо бол, који је и пјесник осјећао, а потом га алхемијским поступком претворио у злато поезије.            

(Из рецензије Слободана Јовића)

Ћирилица, брширани повез, 76 страна

(Стеван Тонтић)

Предраг Бјелошевић је песник однеговане, дубинске и критичке лирске рефлексије.  Промишљање  релације  између  говора   и  тишине  јесте   жариште из кога крећу и многа друга сучељења смисаоних односа, њихови звучни сплетови и напеви.Ипак, тај сложени и самодовољни песнички исказ као да прекидају и на тренутак надјачавају слике ратних страдања, пресије, трауматски догађаји из непосредног окружења. Отуд се као крајњи и неопозив захтев истиче поновно снажење форме и успостављање изгубљене ведрине певања. И најсумњичавији конзументи песничких творевина наћи ће у овим песмама мноштво плодних подстрека, критичких опсервација, формално-језичких иновативних захвата, аутобиографских детаља, исповедних и ироничних секвенци, заумних продора и непосредних реакција на свакодневицу. Јер, неоспорно, реч је о комплексном, зрелом и доследном песничком делу, препознатљивом у обиљу српске поезије.

(НовицаТадић)

Пут који је прешао Предраг Бјелошевић јесте пут унутрашњег поетског прочишћења. Још раније исказаваши жељу да буде првосвештеник поезије кога не занимају никакви површни успјеси или ефекти, он је освојио свој простор  „из међупростора у простор који  (је) сам развио / у међувремену / слиједећи застрашујући зов строфа.”

(Ранко Рисојевић)

Ћирилица, тврд повез, 234 стране.

Песнички глас Перице Маркова у збирци  песама Хуј, састављеној од три циклуса („Околности“, „Нутрина“, „Мноштва“),  храбро сабира песничко искуство које у себи носи свест о  несавршеностима  и  мањкавостима поезије и певања. И, истовремено, даје и знање  разрешења  сукоба  које то стање свести подразумева.  Песме  у овој збирци пева глас мудрости. Тај глас је постао имуна на сва искушења светоназора, често  глувог  за  истину  и  тупог  за свест о стварању као чину потврде испуњености трансценденције.  Имун као  енергија  која,  уколико је у служби истине и вишег смисла, постаје бесконачна  и  безвремена.  А  управо  у  том осећању лежи највеће богатство постојања, како за човека, тако и за песника.

Роман „У потрази за Рибером” открива вечити проблем фалсификовања и кријумчарења уметничких дела. Марко Мил Поповић јасним, чистим језиком у форми трилера, трагајући за истином о аутентичности иконе св. Андрејa, шпанског сликара Хосеа де Рибере, зналачки преплиће садашње са прошлим временом. Главни лик Душан Арменски, историчар уметности, разоткривајући међународну банду трговаца уметнинама, подсећа да свака творевина људског духа, у одређеном тренутку, може да постане предмет трговине  и похлепе. Иако се у свету огрезлом у криминал,  све мери новцем, приповедач наглашава духовне вредности које су неупоредиве и материјално несамериве.

Водећи читаоца час кроз садашње, час кроз време прошло, подсећајући на значајне личности (Црњански, Кашанин, Мимара, Бељански,) које су на  особене начине били у сталном додиру са уметничким делима, аутиор указује и на повезаност различитих врста стваралаштва која, како каже Аристотел, увек теже добру. Управо добро и зло, морал и неморал, духовно и материјално, основни су постулати уткани у приповедни ток романа и њену поруку. А сама порука аутора садржана је у ставу да су искључиво знање и ум врховне врлине које увек, макар се на први поглед чинило и другачије,  побеђују све материјално и пролазно. Духовно се отркива у људском сазревању и њиме се досеже вечност, основни је мото овог за читање занимљивог и убедљиво написаног романа.

(Из рецензије Александре Јагодић)

Роман, ћирилица, броширан повез, 208 страна.

Нови роман Биљане Вујчић, Муве, написан је пар година пре првих назнака пандемије ковида. Реч је о  приповедно уверљивој слици људских нарави, али и понашања, изазваног изолационим мерама у друштву, поводом пандемије неједнакости која изненада и немилосрдно доводи у питање устаљене начине живота. Несналажење становништа у новим друштвеним околностима, непоузданост политичара, морални и психолошки ломови јунака приказани су у светлости  црнохуморних  заплета и расплета који остављају, осим осећаја горчине, доживљај читалачког задовољства.

Ћирилица, тврд повез, 134 стране.