admin's blog

U Londonu je ove godine objavljena knjiga Luiz Miler (Louise Miller) o Flori Sends, pod naslovom: FLORA SANDES, A Fine Brother, The Life of Captain Flora Sandes. Knjigu je objavila izdavačka kuća “Alma Books”, a u prevodu sa engleskog na srpski jezik će se uskoro pojaviti u izdanju “Lagune”, pod naslovom: Flora Sends, Dobar brat, Život kapetana Flore Sends.

U svetu, koji sve više zaboravlja istoriju Velikog rata, tradiciju filantropije, važnost čovekoljublja i osnovnih načela milosrđa, Luiz Miler nam ovom knjigom vraća sećanje na Floru Sends, na mnogobrojne humaniste, lekare, medicinske sestre, bolničare, koji su u sastavu medicinskih misija ili samostalno došli u pomoć srpskom narodu u vreme velikih ratnih stradanja. “Kad se bude istorija pisala o njihovim velikim delima - kao što se ja nadam da će biti urađeno jednog dana - ime godpođe Sandes pominjaće se s naročitim priznanjem”, zapisao je Slavko Grujić u predgovoru knjige Engleskinja u srpskoj vojsci, od Flore Sends, koja je prvi put objavljena na Solunskom frontu.

Pre 35 godina Petar Josimović je komponovao ciklus klavirskih kompozicija koje je nazvao Muzičkim madrigalijama. Ove interesantne klavirske minijature su svojevrsne impresije i refleksije na neke misli koje su kao moto zabeležene u podnaslovu svake od njih. Prva madrigalija je Umetnost. Josimović je u njenom podnaslovu zabeležio: Umetnost je najveća radost koju čovek može sebi da priušti. Velika je to istina. Ona je ujedno i umetnikov raj i pakao, kako se to sjajno u njegovoj muzici očitava. Disonantne početne motive smenjuje širok konsonantan završetak misli. U tih nekoliko tonova sažeo je, gotovo lakonski, čitavu filosofiju svoje umetnosti. U Igri makabre : Stvaralac nikad ne umire. Delo ostaje. Stvaralac koji u sebi nosi potrebu za savremenim izrazom kroz koji se ipak prelama folklorno nasleđe predaka. Sasvim otvoreno u Vlaškoj igri, za koju kaže da je igra strasti i temperamenta. Na momente i u Dijalogu. .. U komadu nazvanom Barke talasaju se „večna treperenja, nemiri i slutnje“ oslikani prekomernim akordima i povremenom upotrebom hromatike. Jedinstvo suprotnosti krije se u tonovima pentatonske minijature Jin i jang, dok su Zvona „najdublja muzika trajanja“…

Uvid u stereotipe kojima se služe savremeni, strani i domaći mediji bi mogao navesti na pomisao da je Balkan simbolički maskulini prostor. No, dublji uvid u tekstove o njemu, pokazuje da iza govora o „ratnicima“ i „seljacima“, stoji složena proizvodnja penetrabilnog i simbolički femininog, pre nego geografski konkretnog i simbolički maskulinog prostora.

U devetnaestom veku, kada je počelo „otkrivanje“ Balkana, drugi je oživljavao kroz putopise i udžbenike, a njegovi vizuelni prikazi omogućavali su stvaranje distinkcije između civilizacije i necivilizacije. Tekst prikazuje druge kao rezultate neiskvarenosti usled odsustva civilizacije, ili delovanja hibridnosti. Ali, ovo je neizostavni deo duha devetnaestog veka. Ono što se nije poznavalo bilo je privlačno i stoga, zavređivalo mesto u popularnoj književnosti, udžbenicima, enciklopedijama. Prisetimo se samo kako su, recimo, Knoks i Gobino stvorili klasifikacije i sistematizacije primitivnih i hibridnih Drugih. Ovakva praksa je bila primenjivana i na geografski evropska područja koja se iz političkih, ili fizičko-geografskih razloga nisu mogla upoznati ranije.

Preporučujem da, ako ste u stanju, doživite pedesetu i postanete većinski vlasnik ličnog života. Preporučujem da batalite Bali ili Puket i, da se, bar jedanput, zaputite negde, bilo gde, Moskovskim metropolitenom. Preporučujem da se u njemu ‘’’ladno’’ izgubite i pepustite bujici užurbanih Moskviča oguglalih na ikonografiju jedne značajne istorijske epohe.

Dotle dosežu moji saveti. Sve ostalo je inercija.

I poput pojedinih godina u životu, koje me zadivljuju svojim sudbinskim sadržajem, moskovske metro stanice Oktobarska, Kurska ili Biblioteka i meni neizostavno oduzimaju dah. Svejedno to traje kratko, na tren blesne pa ponovo utrne u mraku mnogobrojnih tunela. I godine i stanice promiču, čini se, brzinom svetlosti, I ostavljaju me zbunjenog i izgubljenog u nerazmrsivom metrou života. Ali život se, kažu, ne meri po broju udisaja već po broju momenata koji nam ih zaustavljaju.

Alhemijsko venčanje ili hemijska svadba je poslednji i najviši stupanj transformacije duše. Javlja se kao rezultat predanog traženja onoga što Ruland naziva „zvezdom u čoveku“, „imaginacijom“, ili „nadnebeskim telom“, a Paracelsus „kvintesencijom“. Zvezda za kojom treba posegnuti ne bi li se dovršilo delo je coniunctio oppositorum.

Sećam se da je bio april 1994. godine, poetičan, prefinjen, baš kao Botičelijeva ‘Primavera’. Noć blaga i plava, mamila je boga vetra Zefira da ponovi svoje veselo venčanje prelepom nimfom Florom. Okupili bi se opet rado i Merkur, Kupidon, tri Gracije, pa i senzualna Venera.
Udahnula sam sladunjavi miris polena i zapalila šibicu. Želela sam te noći da spalim svoju poeziju. Sve! Jednim plamenom, na jednoj lomači. Sasvim iznenada plamen se ugasio, a kraj mene je osmehujući se stajao sam Sandro Botičeli.

- Da, sada razumem. - rekoh mu odmah.
Ko bi mogao više od njega, emotivne žrtve harizmatično-religioznog ludila mračnog Savonarole, sada da prezire lomače umetničkog izraza, bilo kog vida!

Nakon osnivanja prve azijske Republike, kinesko društvo je nastojalo da na sve načine raskrsti sa carskom prošlošću i stvori novu kulturu dostupunu svima. Ekonomska stabilnosti i klima prijemčivija za promene koje su karakterisale Šangaj, učinili su ovaj grad centrom moderne kineske kulture. Popularna muzika, film, radio nova pozorišta… zavladali su gradom. Stari oblici ponašanja, pa samim tim i razonode, smatrani su prevaziđenim, a ulaznica za ulazak u šangajsko društvo bilo je dokazati svoju modernost u ponašanju, stavovima i interesovanjima. Dok je kineska opera, jedna od zaostavština stare Kine, opstajala uprkos nastojanjima da se staro pozorište zameni modernim predstavama govorne drame, posete čajdžinicama su polako bile zamenjene posetama kući elektronskih senki, nad igranjem mađanga prevagnuli su odlasci u kazino i trkališta, a stare kineske tunike i široka odeća bile su skinute i zamenjene zapadnim odelima i pripijenim haljinama. I dok su se njeni očevi držali po strani od stranih đavola, nova kineska omladina, obrazovana u inostranstvu, uživala je u kontaktima sa strancima trudeći se da im na svaki način demonstrira svoja moderna shvatanja i ukuse. Kuće cvetova, nisu bile deo te priče.

Evo još jedne mogućnosti da smo imali Veliki san. Dete je u fizickom i duhovnom smislu deo svih nas. Kada se igramo i radujemo, kada nas iznenadi vlastita sposobnost fascinacije svakidašnjim i jednostavnim, dopustili smo da u nama oživi dete.

Za razliku od arhetipa roditelja, dete je retko ambivalentno. Mitovi i bajke nam govore o božanskom i herojskom detetu koje na poseban način dolazi na svet i odmah biva izloženo opasnostima. No, ono poseduje naročite sposobnosti kojima prevailazi prepreke koje uglavnom postavljaju ljudi. S jedne strane, ono je pravo dete, a sa druge poseduje božanske osobine kakva je mudrost. U oba smisla, dete simbolizuje potencijal koji svi nosimo u sebi.

Tradicija Ordena Belog orla ustanovljena je u Kraljevini Srbiji 1883, a dodeljuje se za posebne zasluge prema kruni, državi i srpskom narodu. U velikom broju heroja nosioca ovog ordena, mali je broj heroina. Među ovim retkim je baronesa Evelina Skarlet Haverfild (Honorable Evelina Scarlett Haverfield), potomak čuvene škotske porodice sa plemićkom titulom. U Srbiju je stigla 1915, kao članica Bolnice škotskih žena za službu u inostranstvu (the Scottish Women’s Hospitals for Foreign Service), pa tako podelila velika stradanja i požrtvovanost u bolnicama u vreme Prvog svetskog rata. Ko je bila baronesa Evelina Skarlet-Haverfild, koja je svoju sudbinu vezala sa Srbijom, a za svoj večni počinak odabrala Bajinu Baštu?

Otac predstavlja muški princip. Simbol je Sunca i duha. On označava konvencionalne sile zakona i reda, nasuprot intuitivnim i instinktivnim moćima majke. Kao simbolička figura, zbog patrijarhalnog društvenog uređenja, važi za najviši autoritet i božanstvo.

Nekada se verovalo da će se osoba koja sanja oca naći pred problemima koje može rešiti samo mudrost stare osobe. Preplitanje simbolizma oca i prepreke već ovde otkriva ambivalentnost očinske figure. Arhetip oca je pored arhetipa majke osnovni deo roditeljskog arhetipa koji sjedinjuje suprotnosti. U slici oca, prepoznaju se tamno i svetlo; pozitivno i negativno; oplođujuce; zaštitničko, ali i agresivno; nametljivo i razararajuće. Simboli arhetipa oca su nebo i sunce, grom i vetar, falus i oružje. U svetu mitova i bajki on se javlja kao mag, šaman, mudrac, heroj i princ. U dubinskoj psihologiji otac važi za instancu nad-ja. Kralj i car zastupaju nebeskog oca i nazivaju se očevima naroda. U alhemijskoj simbolici Sunce se smatra ocem. “Sunce je otac kamena mudrosti, dok je Mesec njegova majka”, otkriva nam Tabula Smaragdina.