Avantura duha | Avantura čitanja | Avantura pisanja

Blog

San u snu

Rubrika: 

Na Smo­tri stva­ra­la­štva srp­skih kom­po­zi­to­ra ko­je je odr­ža­no u no­vem­bru 2012. go­di­ne na Ubu, pred­sta­vi­li smo dve kla­vir­ske kom­po­zi­ci­je Melinde Ligeti, Dream Inside a Dream i Piazza di Spagnia.

Prva, Dream Inside a Dream, је bi­la spe­ci­jal­na po­ru­džbi­na or­ga­ni­za­to­ra, pa je svo­ju svet­sku pre­mi­je­ru ima­la upra­vo u okvi­ru Smo­tre. To je prva Me­lin­di­na kla­vir­ska kom­po­zi­ci­ja na­sta­la u ita­li­jan­skom gra­du Abadia San Salvatore, gde tre­nu­tno ži­vi i ra­di. Ti­tra­ji než­nih har­mo­ni­ja leb­de, bu­ja­ju, uti­ša­va­ju se, vra­ća­ju se po­put la­ke mor­ske pe­ne na ta­la­si­ma pli­me i ose­ke… Za mla­dog iz­vo­đa­ča svi­ra­nje ove kom­po­zi­ci­je pred­sta­vlja pod­vig, jer ru­ke tre­ba da uro­ne u kla­vi­ja­tu­ru, da je kon­takt sa njom du­bok i so­no­ran, da se ta­la­sa­nje zvu­ka ne pre­ki­ne ne­na­da­no… Zah­te­va sna­žnu kon­cen­tra­ci­ju, izu­zet­nu koor­di­na­ci­ju ru­ku, veš­to ba­lan­si­ra­nje te­ži­šta prs­ti­ju ka­ko bi iz­ro­ni­la la­ten­tna me­lo­di­ja u svo­joj ete­ri­čno­sti… Kao san. San u snu.

Predrasude o gluvoći

Neretko se ljudi mere prema boji kože, religiji, fizičkom izgledu, nedostacima a ne po tome kakvi oni zaista jesu. Mnoge studije ukazuju da su kroz istoriju predrasude prema ljudima sa vidljivim nedostacima bile najčešće. Za mnoge je to značilo društvenu izolaciju i osiromašen život, često i promenu u životu svih iz okruženja takve osobe, naročito porodice. Predrasude koje neke male zatvorene sredine imaju ili su imale u prošlosti, toliko su snažne da osobama sa nedostacima onemogućavaju normalan život. Poznati su slučajevi da su deca sa nedostacima sluha ili vida živela od rođenja u npr. štali, daleko od očiju ostalih članova porodice, komšija, prijatelja. U nekim sredinama je čak i danas sramota imati dete koje nije potpuno zdravo.

 

Jedan od osnovnih izvora predrasuda u pogledu oštećenja sluha je i sam termin „gluvoća“. Vrlo često sve osobe koje imaju oštećenje sluha, bez obzira na stepen oštećenja, zovemo “gluvima”. Gluvoća i nagluvost nisu isto. Gluvoća je potpun ili skoro potpun gubitak sluha bez obzira da li se radi o osobi rođenoj sa gluvoćom ili je reč o stečenoj gluvoći. Pod nagluvošću se podrazumeva oslabljen sluh ili nagluvost osobe koja ima ostatke sluha.

Vatra

Vatra je jedan od najsnažnijih simbola i uživa značajno mesto u velikim religijama. Na simboličkom planu se može prepoznati kao agresija i mržnja, ali i kao toplina, svetlost, ljubav i zaštita. Ona je izvor konflikta, rata, svega što za posledicu ima spaljivanje i uništenje, ali i snažnih emocija koje dovode do vreline, svetlosti, stapanja i stvaranja novih oblika života. Dakle, simbolizam ovog prividno živog elementa je ambivalentan. Negativni aspekt vatre dolazi iz pakla, požara koji za sobom ne ostavlja ništa, straha od nebeskog ognja prepoznatog u munji, ili vulkanske vatre iz zemljine utrobe. Ali, kao simbol kućnog ognjišta ona je deo inspiracije i duha koji u obliku plamenih jezika nadahnjuje apostole. Zbog ovih praktičnih i inspirativnih svojstava ljudi su je obuzdali na mestu pored kojeg pričaju, sanjaju, padaju u zanos, iniciraju, ispraćaju mrtve u drugi svet. Čak je i nauka mešajući se sa mitom, a služeći se snažnim, manipulativnim simbolizmom vatre, na početak nastanka ljudskog roda postavila takozvano pripitomljavanje vatre. Ovako je načinjena kvazinaučna distinkcija između primitivnog čoveka bez vatre i čoveka kulture čije doba počinje njenim otkrićem i njenom kontrolisanom upotrebom.

Zašto je Bali peta najposećenija turistička destinacija na svetu?

Rubrika: 

Posmatram smaragdne talase kako udaraju o obalu praveći penušavu stazu na rubu Indijskog okeana. Ime mesta je Nusa Dua, popularno odmaralište slavnih gostiju koji žele da se sklone od očiju drugih turista, i u komforu odmarališta koje su izabrali ispijaju voćne napitke u hladu palmi. Ruski, francuski i engleski su jedini jezici koji odzvanjaju na vrelom, krečnom pesku. Vozač nas je doveo u taj kraj da isprobamo sportove na vodi, koji su preskupi za lokalne stanovnike a turisti se cenkaju za bolju cenu uz šolju crne, balinežanske kafe koja razbuđuje svojim božanstvenim mirisom.

Nasmejani svet

Premotavam zapise svojih najranijih sećanja. Ljudi oko mene ne govore, ali iskazuju emocije pokretima, mimikom. Približavaju mi se nasmejana lica. Možda zato što sam dete, pa u njima budim nežna osećanja. Možda zato što se i sama osmehujem, a odrasli se ogledaju u mom osmehu. Uostalom, prvi osmeh je znak da je dete postalo član društva. On je prvi socijalni čin, prvi dokaz interakcije između dva ili više bića i potvrda prelaska iz biološkog u socijalni svet. Odgovor na taj osmeh je i onaj koji upućuje odrasli, pa iz susreta dva osmeha nastaje novi život – onaj društveni.

 

Muzika, ukus i miris boja

Rubrika: 

Često mi muzika, koju slušam slikajući, diktira izbor boja i njihove valere kao i ritam poteza. Tada tiho izgovorim magično ime Arčimboldo. Setim se komplikovane sive skale koju je ovaj genijalni milanski umetnik formirao svojim izumom – “koloraturnim čembalom” da bi dokazao da svaki muzički ton pripada spektru boja.

Nepredvidiv je i tajanstven, ali i dalje veoma duhovit što dokazuju darovi koje donese - ponekad sezonsko voće, najlepše, sočne, izabrane plodove, baš kao na originalnim portretima njegovog ciklusa “Godišnja doba”, a ponekad su mu ruke prepune cveća, od raznobojnog poljskog, do negovanih ruža, kao na njegovoj “Flori”.

Kolonijalizam i tekst

Rubrika: 

Otpočinjući kao kritika odnosa između kolonizovanog i kolonizatora, te uslova koji dopuštaju nejednakost, postkolonijalna kritika je proširila svoje istraživačko polje na rodne odnose i druge forme neravnopravnosti, zadržavajući se u okvirima kritike teksta. U svojim počecima bila je usmerena na književna dela subjekata kolonizacije odakle je ukazivala na identitetski rascep, mimikriju, akulturaciju kolonizovanog i najzad, nemogućnost ostvarivanja njegovih prava. Docnije su se u pod lupom postkolonijalnih kritičara, našla dela kolonizatora o kolonizovanima koliko i drugih subjekata koji su žrtve dijalektičkog odnosa između Istoka i Zapada.

Snovi u dva sveta

Koliko puta se dogodilo da pomislimo na prijatelja koga nismo čuli mesecima, a on nas baš u tom trenutku pozove? Nije retkost da se reč koju smo tekizgovorili, začuje sa televizora, a knjiga otvori na stranici čiji se tekst poklapa sa našim trenutnim psihološkim sadržajem. Snovi su ovde od naročite važnosti. Prosečnoj osobi se bar jednom u životu dogodi ono što je iste noći sanjala.

Jung je ovaj fenomen nazvao sinhronicitetom i odredio ga kao poklapanje dva ili više događaja između kojih ne postoje kauzalne veze.Ovaj fenomen se javlja u tri oblika: kao psihičko stanje koje je povezano sa spoljašnjim događajem; kao iskustvo koje se javlja u obliku arhetipskog sna i najzad, stanje povezanosti psihičkog sadržaja i budućeg događaja (istiniti, proročanski snovi).

 

Srbija na Bliskom Istoku

Rubrika: 

Malo je poznato da je još od ranih britanskih izveštaja, jedan od sinonima za današnji Balkan bio Bliski Istok. Isprva upotrebljavan kao arheološki termin, služio je kako bi se povukla granica između takozvanih biblijskih zemalja i onih koje, ili pripadaju Osmanskom carstvu, ili se smatraju kulturno radikalno drugačijim od evropskih. Oko 1855. moglo se čuti o „bliskom“ i „bližem“ istoku, naročito od strane arheologa koji su ovako učvrstili geopolitičku podelu, a najzad i konfuziju u okviru koje su se poklapale, preplitale i sudarale granice bliskog, bližeg i dalekog Orijenta. „Bliski istok“ se kao geografska i geopolitička odrednica zadržao u žurnalistici, popularnoj književnosti, u bedekerima i putopisima.

Mišljenje pisanja, knjiga godine

Knjiga čiji je autor Boško Tomašević, pesnik, romanopisac, teoretičar i profesor na Univerzitetu u Insbruku a koju je objavila izdavačka kuća “Mali Nemo”, nagrađena je nagradom DKV za knjigu godine.

Žiri DKV za knjigu godine, u sastavu Nikola Strajnić, Nedeljko Terzić i Miloš Latinović, odlučio je da se nagrada za knjigu godine DKV, dodeli Bošku Tomaševiću za knjigu ogleda Mišljenje pisanja, u izdanju “Malog Nema” iz Pančeva.

Boško Tomašević (Bečej, 1947) je docent univerziteta. Držao je predavanja iz književne teorije, poetike, hermeneutike i književne epistemologije na univerzitetima u Frajburgu, Getingenu, Nansiju, Insbruku, Beču i Berlinu. Član je Evropske Akademije nauka, umetnosti i književnosti (Pariz), francuskog i austrijskog PEN-a, Francuskog društva pisaca (Pariz), kao i Austrijskog saveza pisaca (Beč).

 

Objavio je do sada oko dvadeset književno-teorijskih knjiga, tridesetak knjiga pesama, (na srpkom i nemačkom jeziku),, kao i dva romana. Nedavno mu je na na nemačkom jeziku objavljen prvi tom Izabrane poezije.

Pages


VRH