Avantura duha | Avantura čitanja | Avantura pisanja

Mladić u kočiji sa tarot karte ili ljubav prema putopisu

Prošlo je više od petnaest godina otkako mi je pažnju privukla jedna arhetipska slika: u špilu tarot karata, označen brojem sedam sa naizgled jednostavnog kartončića gledao me je mladić u kočiji. Iznova su prolazile godine i ja sam saznala da je mladić sa tarot karte bio simbol stalne želje da se krećemo u spoljašnjem i unutrašnjem svetu i hranimo čula novim, drugačijim, vlastitom iskustvu i kulturi stranim prizorima. Taj jednostavni crtež kroz koji se prelamaju značenja odredio je moja dalja interesovanja: isprva sam bila putnik u mašti, a onda su čitanje i kritika putopisa postali moj posao.

Kada polazim na putovanje, mislim na mladića u kočiji; na one koji su ga slikali ili crtali na bezbrojnim tarot špilovima, i pitam se šta su videli na svojim putovanjima kroz unutrašnji i spoljašnji svet. Kada otvaram novi putopis, pitam se jesu li putnik/putnica bar malo bili nalik ovoj figuri i da li se između napisanih redova prelamaju stvarnost i fantazija kao u svetu tarota. Gde je danas nekada uzbudljivi fantastični putopisni žanr koji se krajem devetnaestog i tridesetih godina dvadesetog veka prodavao u zavidnom broju primeraka? Izgleda da je postavši ’politički korektan’ čitaocima postao dosadan, da se više ne kreće rubovima stvarnosti u kojima obitavaju začarani kraljevi, kanibali i zmajevi, osvajači i avanturisti. Ali bila to svesna ili nesvesna namera punika, putopis je odraz njegovog unutrašnjeg sveta.

Dok pišem o putopisima, kritikujem pristrasnost putnika i njihovu sklonost da izmišljaju stvarnosti, konstruišu nove zemlje i granice, pitam se da li bih i sama odolela toj fantaziji i napisala objektivni izveštaj koji daje taksativni pregled klimatskih prilika, hotela, cena u restoranima, ili bih, kao što su to činili stari putopisci sačuvala toliko kritikovane figure brkatih Turaka, brutalnih Balkanaca, hladnih severnjaka, mudrih istočnjaka i strastvenih južnjaka. Možda se privlačnost i lepota putopisa nalaze baš u onim malim neistinama, u pojednostavljenoj stvarnosti koja putopis čini umetnošću, u malim putnikovim lažima zbog kojih je toliko kritikovan. Još uvek se, gledajući tarot kartu, pitam gde prestaje putopisna mašta a gde počinje putnikova stvarnost i da li bi mi koji kritikujemo putopisnu fantaziju zaista uspeli da joj odolimo. Da je putovanje samo objektivna stvarnost, putopis nikada ne bi postao umetnost, na tarot karti ne bi bilo mladića u kočiji, a putovanje ne bi bilo privlačno da ne odražava događaje i slike iz unutrašnjeg sveta. Ne bi bilo kritike ni nas ’kritičara’ koji od putnika kao da tražimo puki izveštaj lišen pristrasnosti, smešnih i slatkih, nekada gorkih izmišljotina koje ’konstruišu’ druge svetove.

Dodaj komentar


VRH