Manuskript

          Пјесник Предраг Бјелошевић је дебитантском збирком Горка слад (1977) дао  до  знања да говори својим, другачијим гласом, с претензијом да иновира језички израз и облик пјесме, уз ризик да не буде схваћен и прихваћен. (Уосталом, „од аплауза се моја пјесма расплаче“, рећи ће касније у једној пјесми збирке Из међупростора, 1989).

          Бјелошевић и даље пјева против струје, као што је чинио и када је то било политички непожељно. О томе свједоче неке од његових упечатљивијих пјесама („Патриотска пјесма“, „Варвари“, „29.12.92.“, „Господу, себи, води“) из збирке Говор, Тишина које су свједочанства сувереног духа у „мочвари једноличности“. У тим мочварама и ратним кланицама растурене Југославије током деведесетих година минулог вијека, такви духови били су у поезији „разбраћених“ Јужних Словена у приличној мањини. Бјелошевић ни раније, а нарочито тада, није могао да пије сервирани „чај / од сплачина лиризма“, знајући д а се истинска поезија справља од другачијих састојака.

         (Стеван Тонтић)

         Предраг Бјелошевић је песник однеговане, дубинске и критичке лирске рефлексије.  Промишљање  релације  између  говора   и  тишине  јесте   жариште из кога крећу и многа друга сучељења смисаоних односа, њихови звучни сплетови и напеви.

        Ипак, тај сложени и самодовољни песнички исказ као да прекидају и на тренутак надјачавају слике ратних страдања, пресије, трауматски догађаји из непосредног окружења. Отуд се као крајњи и неопозив захтев истиче поновно снажење форме и успостављање изгубљене ведрине певања. И најсумњичавији конзументи песничких творевина наћи ће у овим песмама мноштво плодних подстрека, критичких опсервација, формално-језичких иновативних захвата, аутобиографских детаља, исповедних и ироничних секвенци, заумних продора и непосредних реакција на свакодневицу. Јер, неоспорно, реч је о комплексном, зрелом и доследном песничком делу, препознатљивом у обиљу српске поезије.

        (Новица Тадић)

         Пут који је прешао Предраг Бјелошевић јесте пут унутрашњег поетског прочишћења. Још раније исказаваши жељу да буде првосвештеник поезије кога не занимају никакви површни успјеси или ефекти, он је освојио свој простор  „из међупростора у простор који  (је) сам развио / у међувремену / слиједећи застрашујући зов строфа.”

        (Ранко Рисојевић)

Избор, ћирилица, тврд повез, 224 стране.

Роман „У потрази за Рибером” открива вечити проблем фалсификовања и кријумчарења уметничкиих дела. Марко Мил Поповић јасним, чистим језиком у форми трилера, трагајући за истином о аутентичности иконе св. Андрејa, шпанског сликара Хосеа де Рибере, зналачки преплиће садашње са прошлим временом. Главни лик Душан Арменски, историчар уметности, разоткривајући међународну

банду трговаца уметнинама, подсећа да свака творевина људског духа, у одређеном тренутку, постаје предмет трговине  и похлепе. Иако се у свету огрезлом у криминал,  све мери новцем, приповедач наглашава духовне вредности које су неупоредиве и материјално несамериве.

Водећи читаоца час кроз садашње, час кроз време прошло, подсећајући на значајне људе (Црњански, Кашанин, Мимара, Бељански) који су на  особене начине били у сталном додиру са уметничким делима, аутиор указује и на повезаност различитих врста стваралаштва која, како каже Аристотел, увек теже добру. Управо добро и зло, морал и неморал, духовно и материјално, основни су постулати уткани у приповедни ток романа и њену поруку. А сама порука аутора садржана је у ставу да су искључиво знање и ум врховне врлине које увек, макар се на први поглед чинило и другачије,  побеђују све материјално и пролазно. Духовно се отркива у људском сазревању и њиме се досеже вечност, основни је мото овог за читање занимљивог и убедљиво написаног романа.

(Из рецензије Александре Јагодић)

Роман, ћирилица, броширан повез, 208 страна.

Роман „У потрази за Рибером” открива вечити проблем фалсификовања и кријумчарења уметничких дела. Марко Мил Поповић јасним, чистим језиком у форми трилера, трагајући за истином о аутентичности иконе св. Андрејa, шпанског сликара Хосеа де Рибере, зналачки преплиће садашње са прошлим временом. Главни лик Душан Арменски, историчар уметности, разоткривајући међународну банду трговаца уметнинама, подсећа да свака творевина људског духа, у одређеном тренутку, може да постане предмет трговине  и похлепе. Иако се у свету огрезлом у криминал,  све мери новцем, приповедач наглашава духовне вредности које су неупоредиве и материјално несамериве.

Водећи читаоца час кроз садашње, час кроз време прошло, подсећајући на значајне личности (Црњански, Кашанин, Мимара, Бељански,) које су на  особене начине били у сталном додиру са уметничким делима, аутиор указује и на повезаност различитих врста стваралаштва која, како каже Аристотел, увек теже добру. Управо добро и зло, морал и неморал, духовно и материјално, основни су постулати уткани у приповедни ток романа и њену поруку. А сама порука аутора садржана је у ставу да су искључиво знање и ум врховне врлине које увек, макар се на први поглед чинило и другачије,  побеђују све материјално и пролазно. Духовно се отркива у људском сазревању и њиме се досеже вечност, основни је мото овог за читање занимљивог и убедљиво написаног романа.

(Из рецензије Александре Јагодић)

Роман, ћирилица, броширан повез, 208 страна.

Ћирилица, тврд повез, 142 стране.

Цена без ПДВ-а: 800,00; са ПДВ-ом: 880,00

Трошкови слања: 330,00

Роман Ведрана Лопандића, Општа теорија суза, чине три засебне, мозаички повезане приче.

У првој приповедној целини, незадовољна монотонијом живота у провинцији, Ема бесктво из стварности проналази у вештини ониромантије коју постепено открива. Заведена њеним дражима, поверује да јој тумачење снова може открити путоказе до блиставог живота о којем машта, а потрага за бољим и лепшим животом води је у Француску. Главни јунак другог приповедног тока, војник Лоти тешко подноси улогу родитеља. Поново доживљава трауме из детињства и сећања на насилног оца. Једне вечери, док гледа дневник, Лоти доживи халуцинацију и у њему се рађа суманута жеља за насиљем коју замишља и остварује у средишту зграде Европског парламента. Трећа приповедна целина о Антону и Марији и њиховом покушају да пронађу стразбуршки стан у којем је шездесетих година прошлог века становао Данило Киш и у којем је написао део романа Башта, пепео.

Испреплетене приче истражују мистерију памћења, индивидуалног и колективног, људског и дигиталног, а прича о памћењу одувек је прича и о идентитету.

 

Ћирилица, тврд повез, 160 страна

Нови роман Биљане Вујчић, Муве, написан је пар година пре првих назнака пандемије ковида. Реч је о  приповедно уверљивој слици људских нарави, али и понашања, изазваног изолационим мерама у друштву, поводом пандемије неједнакости која изненада и немилосрдно доводи у питање устаљене начине живота. Несналажење становништа у новим друштвеним околностима, непоузданост политичара, морални и психолошки ломови јунака приказани су у светлости  црнохуморних  заплета и расплета који остављају, осим осећаја горчине, доживљај читалачког задовољства.

Ћирилица, тврд повез, 134 стране.

 

Ћирилица, мек повез, 340 страна

Суиздање Малог Нема и Архива Војводине

(из рецензије Даница М. Савић)

 

Ћирилица, тврд повез, 164. стране.