Avantura duha | Avantura čitanja | Avantura pisanja

Mišljenje pisanja, knjiga godine

Knjiga čiji je autor Boško Tomašević, pesnik, romanopisac, teoretičar i profesor na Univerzitetu u Insbruku a koju je objavila izdavačka kuća “Mali Nemo”, nagrađena je nagradom DKV za knjigu godine.
Žiri DKV za knjigu godine, u sastavu Nikola Strajnić, Nedeljko Terzić i Miloš Latinović, odlučio je da se nagrada za knjigu godine DKV, dodeli Bošku Tomaševiću za knjigu ogleda Mišljenje pisanja, u izdanju “Malog Nema” iz Pančeva.
Boško Tomašević (Bečej, 1947) je docent univerziteta. Držao je predavanja iz književne teorije, poetike, hermeneutike i književne epistemologije na univerzitetima u Frajburgu, Getingenu, Nansiju, Insbruku, Beču i Berlinu. Član je Evropske Akademije nauka, umetnosti i književnosti (Pariz), francuskog i austrijskog PEN-a, Francuskog društva pisaca (Pariz), kao i Austrijskog saveza pisaca (Beč).
Objavio je do sada oko dvadeset književno-teorijskih knjiga, tridesetak knjiga pesama, (na srpkom i nemačkom jeziku),, kao i dva romana. Nedavno mu je na na nemačkom jeziku objavljen prvi tom Izabrane poezije.
Tematika književno-teorijskih radova Boška Tomaševića je usmerena na probleme književne teorije kao sekundarnog diskursa, razlozima postojanja književne teorije, vrednovanju njenih ciljeva i rezultata.
Nagrada je uručena na Skupštini DKV, 3. marta , u Svečanoj sali Elektrovojvodine.
Tom prilikom, uručene su i nagrade za prevod godine Bogdanu Kosanoviću kao i za knjigu objavljenu na slovačkom jeziku Zlatku Benki, dok je posebno priznanje dodeljeno Slavomiru Gvozdenoviću.

Predavanja Milana Orlića na Sorboni

Na poziv Katedre za antropologiju i klasične studije (Chair of Anthropology and Classical Studies) Univerziteta u Parizu, Milan Orlić je studentima održao tri predavanja, dva na Sorboni 1 (na Panteonu) i jedno na Sorboni 8.

U sredu, 10. oktobra je održao dva predavanja. Prvo, pod naslovom „Ustanovljavanje strukturalnih kategorija naratologije“ (“Establishing the Structural Categories in Narratology”) i, drugo, “Postmodernizam u Srbiji u drugoj polovini XX veka” (“Serbian Postmodernism in the second half of the XXth century.”) U petak 12. oktobra, na Sorboni 8, održao je predavanje “Pojam, uloga i značaj post-naratora u narativnom tekstu” (“The Notion, the Role and the Importance of the ‘Post-narrator’ in a Narrative Text.”)

Književno veče Tatjane Aleksić u Melburnu

U punoj sali Kluba Novi Sad – Neoplanta, u centru Melburna, u utorak 11. decembra, sa početkom u 18.30 sati, održano je književno veče u obliku panela. Radni naslov večeri je bio Ironija žrtvovanja: Legenda o uziđivanju kod Andrića. Zamišljen kao predavanje profesorke dr Tatjane Aleksić, program je plod je saradnje Univerziteta Monaš i Kluba Novi Sad – Neoplanta.

Profesorka Aleksić, Nišlijka rodom, radi na Katedri za Slavistiku i komparativnu književnost Univerziteta Mičigen (An Arbor kod Detroita) u SAD. U posetu Melburnu je došla na poziv Univerziteta Monaš i profesorke sa Katedre za Slavistiku, Slobodanke Vladiv-Glover koja je predsedavala panelom. U radu su, sa istog univerziteta, kao diskutanti učestvovali Lara Jakica i Milan Orlić, kao i voditeljka programa Zdravka Gugleta.

Ova prezentacija je manji, prilagođeni deo knjige čiji je naslov Uzidano telo: Izgradnja balkanske zajednice i strah od slobode. Autorka je u razmatranjima pošla od epske narodne pesme iz pretkosovskog ciklusa Zidanje Skadra. Temu ženske žrtve istraživala je pre svega na primeru čuvenog romana Ive Andrića, Na Drini ćuprija.

Osim na Andrićev roman, osvrnula se i na dramu Nikosa Kazancakisa, Graditelj (1910), kao i na romane Most sa tri luka Ismaila Kadarea (1978), odnosno, na San graditelja Nikite Arisa Fakinosa (1999). Dela su nastajala u prelomnim istorijskim okolnostima za opstanak balkanskih nacija i regiona u celini. Neka dela su pisana kao odgovor na konkretne istorijsko-političke probleme na Balkanu, npr, na rat u Jugoslaviji na kraju XX veka. Ove osetljive teme povezuje upravo legenda o uziđivanju jer se odnosi na nacionalna osećanja, a sam motiv žvrtve je najvažniji motiv izgradnje nacije.

Gošća sa Univerziteta Mičigen je analizirala pozitivne i negativne strane žrtve i žrtovanja u nacionalnim i religijskim balkanskim zajednicama. Ukazala je na dosadašnje političke neuspehe izgradnje tzv. balkanske zajednice kao autohotnog prostora. Po njenom mišljenju, za balkanske narode je najbolje da samostalno i bez tuđih uticaja organizuju suživot i rešavaju moguće probleme. U tom smislu bi bilo korisno "stvaranje kulturne, pa možda i političke zajednice na Balkanu koje bi sa kulturnog stanovišta bilo mnogo logičnije nego, recimo približavanje Srbije EU."

Ovaj književni program je okončan plodnim razgovorom publike i učesnika panela.

Književno veče Milana Orlića u Parizu

Dragi prijatelji, u ponedeljak, 8. oktobra ove godine, održano je književno veče Milana Orlića u Srpskom kulturnom centru, u Parizu. Povod je bio predstavljanje prevoda Orlićeve knjige pesama. Knjiga će se pojaviti u jednoj od najvažnijih izdavačkih kuća za poeziju L’ Harmattan iz Pariza, početkom naredne godine. Knjigu prevodi prevodilački tim koji čine Lili i Rejmon Fuzelije, Harita Vibrands, Ženevjev Hutin i Nina Živančević.

Na samoj književnoj večeri, pored prevodioca Harite Vibrands i voditeljke Nine Živančević, počasni gost večeri je bio najveći živi francuski pesnik i filozof Žan-Pjer Faj, emeritus, nekadašnji profesor na Sorboni i lični sekretar Andre Žida. Na sopstveni predlog, Žan-Pjer Faj je čitao i komentarisao Orlićevu poeziju.

Uručena nagrada "Mali Nemo"

U sredu, 24. Oktobra u 19 sati, u sali Beogradski sajam uručena je nagrada Mali Nemo ovogodišnjem dobitniku Čedomiru Ljubičiću za roman Boja starog zlata.

Šestu godinu za redom dodeljujući Nagradu Mali Nemo, žiri koji je radio u sastavu dr Sanja Lazarević Radak (predsednik), Zlatoje Martinov i Milan Orlić, jednoglasno je odlučio da ove godine nagradu dodeli romanu Boja starog zlata Čedomira Ljubičića, na konkursu potpisanom šifrom Vaza za šest pomorandži.

Roman Boja starog zlata Čedomira Ljubičića је priča o ljubavi istoričara umetnosti i pesnikinje koju ljubav prema poeziji i dijamantima, nakon što ju je iz zatvora odvela u romansu, konačno odvodi u smrt od neizlečive bolesti.

Što se postupka tiče, Ljubičić svoje poetičko uporište pronalazi u Ničeovoj preporuci za pisanje dobre proze: Sklopiti rečenice kao stihove pesama a onda im dozovliti da izmigolje u prozu. Utemeljen u srpskoj i svetkoj književnoj i umetničkoj tradiciji, autor kao da piše omaž atmosferi Ibzenovih dela i hipermocinalnosti heseovskog tipa.

Sižejno posmatrano, u središtu zapleta pripovedač razvija do sada neispričanu priču, ne samo o savršenstvu ljubavi, nego i o tranzicionom sukobu sudbina junaka romana. Tragični istorijski i biografski podtekst restitucije njihove imovine, razara njihove živote u opštoj ljudskoj sagi o prevari, pohlepi i kazni.

Na fabulativnom planu, reč je o potrazi za šifrom koja omogućuje pristup zlatu kralja Aleksandra I Karađorđevića, pohranjenog u banci u Ženevi. Za šifrom tragaju vladari i države, ali i grupa koju, uz pomoć izbeglog beogradskog indistrijalca, predvodi Beogradjanin sa Senjaka, Nestor Nićiforović, bonvivan, moreplovac i avanturista. U vešto vođenom, postrealističkom narativnom toku, narator nagoveštava da jedino možda Nestor Nićiforović zna tajnu šifru ali i tajnu nekada velelepne vile na Senjaku, rezidencijalnom delu Beograda koji u romanu služi kao hronotop narativnog toka. Zlato postoji i na čitoacu je da odgonetne Nićiforovićevu tajnu.

Stoga roman Boja starog zlata, na tragu Lihtenbergove misli – pisac metafori daje telo a čitalac dušu - traži budnog i rafinovanog čitaoca.

Pages


VRH